Međunarodni gafovi političara (3): Diplomatija kao vašarište
Dugogodišnji jugoslovenski i srpski ambasador u penziji Dušan Simeonović ističe da osim poznavanja diplomatskog protokola, političari i diplomate moraju da budu obrazovani i da imaju opštu kulturu.
- To se uči kod kuće i u školi, ali našim funkcionerima slava udari u glavu, pa pevaju gde stignu, novinari im kleče, a po svetu šetaju ne pazeći šta pri tom rade - ukazuje on za "Vesti".
Podseća da se godinama priča o donošenju zakona o spoljnim poslovima, ali i da sve ostaje na rečima.
- Treba pogledati zemlje starih diplomatija poput Španije i Italije i kako se njihov državni vrh ponaša, poštuje protokol, kao i da su gotovo svi njihovi ambasadori profesionalci. U Izraelu je, na primer od 92 ambasadora, svega 11 političkih kadrova, a kod nas obrnuto - priča on.
Predsednica parlamenta Maja Gojković je pravdala to što je bila odenuta u hidžab u Iranu poštovanjem protokola domaćina. Simeonović, međutim, pita šta ova visoka funkcionerka uopšte zna kad u toj zemlji strane političarke samo pokrivaju kosu maramom, a ne prave cirkus. Bruka je, kaže, što i ukoliko neko od saradnika srpskih političara na funkcijama, pa i šefa države nešto zna o protokolu, ne usuđuje se da kaže svom šefu da ne bi loše prošao.
- Kad je glumac Ronald Regan postao predsednik SAD, slušao je i radio šta mu se kaže - navodi primer ozbiljnosti države i njenog šefa dodajući da je moguće da srpski funkcioneri i ne slušaju šta im saradnici savetuju.
Upitan da li su srpski političari zbog blamaža i gafova predstavili naciju u lošem svetlu, odgovara da stranci i te kako dobro znaju ko je ko u Srbiji i šta od koga mogu da očekuju. Kao srpsku paradigmu iznosi primer bivšeg ministra Milana Bačevića i njegov neviđeni gaf da će Kina u naš region uložiti deset hiljada milijardi evra, da bi taj čovek posle otišao kao ambasador u Peking.
Uzroke brojnih blamaža, Simeonović vidi u činjenici da se diplomatija, od uglednih vremena Josipa Broza neprestano srozavala.
- Diplomatija je srpska bolna tačka i pastorče sistema aktuelne već i ranijih vlasti. Tito je imao partijski ključ podele ambasadorskih mesta po republikama, ali je diplomatska infrastruktura bila mnogo profesionalnija i cenjenija. Bilo je 95 odsto profi kadra, SFRJ peta po uticaju, a on harizmatičan i ugledan svetski političar - podseća ovaj diplomata.
Tumačeći hronološki eroziju diplomatije, akcentira vreme nastanka SR Jugoslavije, kada je mala Crna Gora htela paritet sa Srbijom i tako dobijala značajne svetske centre. U Srbiji je kadrirala Jugoslovenska levica Mirjane Marković, pa je, kako navodi, partijski odabir kadrova napravio vašarište u diplomatiji.
- Posle promena 2000, kada je 19 stranaka u vladajućem DOS-u takođe guralo partijske ljude u diplomatiju, pa smo dobili mešanu salatu neprofesionalaca i karikaturalna rešenja, a i sada partijska pripadnost ima primat nad profesionalnošću - pojašnjava urušavanje, zbog kojeg hramlju naši međunarodni odnosi.
Srbija ima Diplomatsku akademiju, ali, kaže iskusni diplomata, proteći će mnogo vremena do pozitivnih promena u važnom sektoru međunarodnih odnosa.
Nagrada za partijske ljude
Dušan Simeonović, koji je u četiri navrata bio direktor Direkcije za Afriku i Bliski istok, kao primer stranačkog svaštarenja navodi da je u vreme kada je šef države bio Boris Tadić, 11 od 13 srpskih ambasadora u zemljama tog dela sveta bilo neprofesionalni kadar, dok su sada ambasadori listom iz vladajućih stranaka:
- Odlazak u diplomatiju im je nagrada za nešto što su učinili, uhlebljenje i sinekura, ili su isluženi i sa njima partijski lideri ne znaju šta bi, pa ih udaljavaju iz zemlje unapređenjem u ambasadore.
