Kad dete nema šta da jede
Radnica Hitne pomoći u Kragujevcu Maja Paunović objavila je na Fejsbuku potresnu priču iz svoje prakse koja je uzdrmala javnost.
Učenica jedne tamošnje osnovne škole onesvestila se na času fizičkog vaspitanja jer nije doručkovala, a nije jela jer je siromašna i nema para za užinu, ne samo ona, nema za doručak ni njena sestra.
- Šokantno je kada deca nemaju šta da jedu, kada doručak predstavlja luksuz. Moja je građanska dužnost da ne ćutim o ovakvim stvarima. Pred tuđom mukom ne smeju se zatvarati oči - kaže za "Vesti" Paunovićeva.
Priču o dvema devojčicama čija je majka teško bolesna, a otac ih je ostavio, za kratko vreme na društvenim mrežama podelilo je više od 2.500 ljudi. Maji Paunović se javilo mnogo onih koji su voljni da pomognu ovim devojčicama, pa je otvoren žiro račun u banci.
- Porodica želi da ostane anonimna, koliko je to moguće. Majka devojčica, iako u teškoj situaciji, nikada nije želela da se obrati za pomoć i dobije ono što joj sleduje, jer živimo u zemlji u kojoj je veća sramota nemati nego ukrasti. Za sada je otvoren dinarski račun, a pošto mi se javilo mnogo ljudi iz dijaspore, otvorićemo i devizni račun čim majka bude u prilici, s obzirom na to da se trenutno nalazi na bolničkom lečenju - kaže Paunovićeva.
U Centru za socijalni rad u Kragujevcu su nam rekli da nije dozvoljeno da iznose detalje o ovom slučaju u javnosti, ali su nas uverili da Centar ne sedi skrštenih ruku i da su vrlo upućeni i angažovani u slučaju ove porodice.
Inače, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u Srbiji četvrtina građana živi na ivici siromaštva. U bedi ili na granici bede je čak 26,1 posto građana a oko 17 odsto njih ne može sebi da priušti tri obroka dnevno. Zbog svega toga nije čudno da se Srbija, po stopi siromaštva nalazi na prvom mestu u Evropi. Socijalna politika u Srbiji je loše organizovana, pa su siromašni građani u najvećem broju prepušteni sami sebi.
Koliko gladi, a koliko tajkuna i političara?!
Prenosimo post koji je Maja Paunović ostavila na Fejsbuku:
"Ne pišem o poslu jer radeći u urgentoj službi svega ima osim lepih stvari, tačnije ima ponekad, ali sve manje i ređe. Dnevna smena, prvi teren - onesvešćena devojčica od 14 godina u Osnovnoj školi na času fizičkog. Rotacija, vožnja na crveno, obilaženje auta... stižemo za 4,5 minuta na lice mesta. Utrčavamo sa svom opremom, vidimo bledu mršavicu koja stidljivo sedi na stolici i gricka makovnjaču. Bude nam drago, bio je u pitanju kolaps, dobro da nije nešto gore. Proverimo sve vitalne parametre, bolje je. Pitamo je za doručak, kaže da nije doručkovala, objašnjavamo da mora, naročito kada ima prvi čas fizičko... I onda kreće priča, koja ubija i dovodi do pitanja: kada smo stigli do ponora?!
Majka devojčice ima multiplu sklerozu, bila je učiteljica, sada je polupokretna, na stalnim terapijama i ne može da radi. Ima sestru od 12 godina. Otac ih je ostavio kada se majka razbolela i one su prepuštene same sebi. Usred zime u školi su bez jakne i u letnjoj garderobi. Deca iz razreda skupljaju novac da im kupe doručak, garderobu, ali one nikad ne kukaju, nikad ne kažu da im je hladno, da su žedne, gladne. Sretne su što imaju majku i smatraju da treba da trpe i žive tako.
Pozivamo njenu mlađu sestru da bude uz nju pošto se uplašila, da ima nekog pored, sebi bliskog. Ulazi devojčica od 12 godina na vrata, spušta se na kolena i počne da je ljubi i grli sva uplakana, ponavljajući "Biće ti bolje, ne plaši se".
Plaču obe, okrećem glavu na stranu, jer shvatam da mi idu suze, plačem, gledam da me ne vide, sramota je zarad posla koji radim, priberem se, osmehnem. Pitamo sestru da li je jela, a ona kaže: Neka, dobro je meni, nema veze, mogu ja da ne jedem, pomozite sestri. Ugrizem se za usnu da mi ne krenu suze opet.
Socijalna služba, sve ustanove, nisu našle za shodno da ovoj porodici pomognu. Pitam se za šta su ova deca kriva: za bolest majke, za nesavesnog oca ili za državu koja je neuređena toliko da za ovakve porodice niko ne haje?!
Da li možemo ovako raditi sa decom, kao da ih imamo za bacanje, kakva će ta deca biti kad porastu?
Vozimo sestru do bolnice da bude neki dan na pedijatriji, mlađa je ispraća u suzama, a meni ostaje teret u grudima. Nema dalje, ovo je zlo. Koliko ovakvih porodica ima u Srbiji, koliko bolesnih majki i očeva, koliko gladne dece, a koliko tajkuna, političara koji uživaju u blagostanju baš uzimajući od ovakvih porodica?!"
