Nastanak neke nove unije (2): Evrozona patila i bez Grčke
Prethodni pokušaj EU da se sanira grčki nacionalni dug nije, istina, uspeo. Novac koji je Brisel tada angažovao nije bio dovoljan da zemlji vrati solventnost - grčki javni dug i dalje iznosi 170 procenata bruto nacionalnog dohotka zemlje. Neuspeh prvog paketa bio je direktna posledica drakonskih mera koje su išle uz pozajmicu. Te mere su proizvele još teže posledice u zemlji koja je već bila do guše u crvenom.
Novi aranžman sa Briselom trebalo bi sada da ispravi ranije greške; da bude nova šansa ali, kako Brisel nalaže, ne može da bude presedan za druge članice Zajednice, zapale u monetarne probleme, kakve su Italija ili Španija.
Kriza celog koncepta i Evropske zone i same EU, nije u "grčkoj tragediji" niti je grčki dug i dolazak ekstremno leve Sirize na vlast u Atini suština nastale priče. Evrozonu već potresa kriza. Londonske analize pokazuju ozbiljan zastoj privrednog rasta, preterano nisku stopu inflacije i veliku nezaposlenost. Najavljeno "kvantitativno olakšanje" usipanja štampanog novca u krizne ekonomije je, smatra se, privremeno dobar potez, iako "apsurdno okasnio".
Ali, opet, ni taj pojas spasavanja neće biti tako efikasan kakav je bio recimo u američkom slučaju. Zato što politika oštre štednje, koju diktiraju Evropska centralna banka, Evropska komisija i MMF, pogubno utiče na privredni rast u pogođenim zemljama.
Uz to, evropski finansijski sistem i dalje je neadekvatan i nejedinstven, a planovi da se realizuje bankarska unija i efikasno integriše tržište novca, kreću se sporo, u stvari stagniraju.
To, pak, znači da je Evropska centralna banka, u bilo kakvom pokušaju da pomogne ugroženim bankama u Evrozoni, izložena povećanom finansijskom incidentu, daleko više nego rizicima u uobičajenim bankarskim operacijama. Evropska centralna banka je daleko više "sputana" nego, recimo, američke Federalne rezerve.
Istovremeno, fiskalne stimulacije u EU su isključene zahvaljujući institucionalnom nedostatku kapaciteta, međusobne surevnjivosti centralnih banaka i pravilu po kome Evropska centralna banka ne sme direktno da finansira vlade u EU. Uprkos činjenici da evrozona, kao celina, ima dovoljno fiskalnih kapaciteta za intervenciju i da su, na primer, dugovi vlada u zoni manji nego javni dug Amerike.
Grčka kriza je oštro eksponirala sve ove slabosti EU i evrozone, između Atine i Brisela igra se ekskluzivna partija političkog i monetarnog pokera u kojem je ulog cela Evropska unija, via evrozona.
Troškovi okupacije
Grčka ne skida sa stola zahtev za ratnu odštetu Nemačke toj zemlji. Na osnovu ugovora iz 1960, Nemačka je žrtvama nacističkih zločina u Grčkoj isplatila 115 miliona maraka. Međutim, rasprava se vodi i oko kredita na koji je Grčka država bila prisiljena: Narodna banka Grčke je 1942. morala da nacistima da beskamatni kredit od 476 miliona rajhsmaraka. Tim novcem su nacisti finansirali 'troškove okupacije' Grčke, ali taj novac Grčkoj nije vraćen. Zbog toga komisija stručnjaka u Grčkoj smatra da Nemačka Grčkoj i dalje duguje oko 11 milijardi evra. Prva konferencija na tu temu održana je u Parizu, još u jesen 1945. godine. Grčkoj je tada pripao određeni procenat nemačkih reparacija za Drugi svetski rat i ona je dobila materijal ukupne vrednosti do dve milijarde evra.
