Kina, velesila 21. veka (1): Veliki zmaj nadleće svet
Poseta kineskog premijera Li Kećijanga u Beograd na dva dana postavila je Srbiju u centar istočne i južne Evrope. Razgovori o investicijama ovog azijskog zmaja u Srbiju, povezivanje regiona prugama i putevima bili su centralne teme sastanaka rukovodstava 16 država i Kine. Iako su se mediji iscrpno bavili ovim samitom, i dalje se malo zna o ovoj misterioznoj zemlji, koja je pre samo tri-četiri decenije više ličila na srednjovekovnu državu nego na svetsku velesilu.
Kina je skoro 19 vekova bila najveća ekonomija u svetu, na poziciji na kojoj se povremeno smenjivala sa Indijom. To je bilo u vreme dok industrijska revolucija nije zahvatila svet i kada su ljudska i životinjska snaga bili osnova ekonomije. Čak je oko 1820. Kina učestvovala sa trećinom u ukupnoj svetskoj privredi, status koji su tek 100 godina kasnije uspele da zauzmu SAD. Za ovu zemlju većina političkih stručnjaka tvrdi da će biti najveća sila 21. veka. Filozofija, religija i socijalni život stanovnika Kine umnogome se razlikuju od zapadnog sveta. Kinu su njeni vladari i stanovnici kroz istoriju znali da zovu "sve pod nebeskom kapom", pokušavajući da je ograde i zidom od spoljnih uticaja. Reč je o civilizaciji koja traje od 221. godine pre nove ere. Uprkos osvajanjima, stranim vladarima i različitim uticajima, kineska civilizacija je uspela sve to da prihvati, apsorbuje i nastavi svojim putem.
Moćna emigracija
Danas u svetu živi više od milijardu i 300 miliona Kineza, koji čine 20 procenata stanovništva zemlje. Zanimljivo je da oni, osim same Kine (uključujući Hongkong i Makao), predstavljaju većinu stanovništva ili kontrolišu ekonomije još nekoliko zemalja. Osim na Tajvanu, Kinezi su većina i u Singapuru, državi sa jednim od najvećih društvenih proizvoda po stanovniku u svetu. Gotovo u potpunosti kineski emigranti kontrolišu ekonomije Malezije, Tajlanda, dobar deo privrede Indonezije i Filipina, zbog čega su često na meti lokalnog stanovništva.
Kada je pre gotovo četiri decenije preminuo Mao Cedung, osnivač moderne Kine, malo ko je mogao verovati da će posle ovog harizmatičnog vođe najmnogoljudnija zemlja sveta krenuti dugim koracima prema kraju 20. veka. Međutim, njegov naslednik Deng Sjao Ping, kao kritičar Maovog puta u socijalizam, raskrstio je sa dogmatičnim i nefunkcionalnim vođenjem kineske ekonomije. Dengova filozofija mogla se shvatiti iz stare kineske izreke da "nije važno da li je mačka crna ili bela, važno je da lovi miševe". Tako je počeo kineski put u kapitalizam.
Kada se govori o Kini, misli se na jednu državu sa dva sistema, koja je ekonomski obeležila svet protekle tri decenije. Nezapamćeni uspeh i razvoj ekonomije iznenadio je ceo svet. Od praktično zemlje 19. veka, Kina je za samo nekoliko decenija postala druga ekonomski najjača država sveta. Ovaj razvitak u isto vreme nije pratio odgovarajući socijalni razvitak ili političke promene. Korupcija je bila i ostaje jedan od glavnih unutrašnjih problema "zemlje zmaja". Deng Sjao Ping je među prvim stvarima ukinuo poljoprivrednu kolektivizaciju, dozvolivši zakup imanja. Glavni fokus mu je bila spoljna trgovina, kreiranjem specijalnih ekonomskih zona. Od ekonomske liberalizacije, koja je otpočela 1978, Kina je među najbrže rastućim ekonomijama sveta, skoncentrisana na investicije i izvoz. Samo tokom prve decenije 21. veka rast kineske ekonomije je bio veći od 10 procenata. To je postignuto visokom produktivnošću, jeftinom radnom snagom i relativno dobrom infrastrukturom.
Na početku reformi Kina je bila siromašna zemlja sa samo 19 milijardi dolara spoljnotrgovinske razmene, posle već dve decenije ostvarivala je 345 milijardi dolara. Ta brzina razvoja izazvala je drugi problem, glad za energentima. Korišćenje uglja, jedinog energenta koji Kina ima u izobilju, zauzima 70 procenata u proizvodnji struje. Zbog toga kinesko rukovodstvo pokušava da se gasovodima i naftovodima uveže pre svega sa Rusijom. Uprkos silnim najavama, ova saradnja još je daleko od pune realizacije, pa nafta iz najveće zemlje sveta u najmnogoljudniju zemlju sveta i dalje se uglavnom prevozi vozovima, što je prilično neefikasno.
Koliko će uspeti Kina da se izbori sa nagomilanim problemima u budućnosti, tek će se videti. Među njima su i teritorijalni sporovi, prevashodno u Južnom kineskom moru, jer uprkos veličini i dužini obale, Kina ima dosta nepovoljan geopolitički položaj. Sa jedne strane, ograničena vrhovima Himalaja, sa druge strane nepreglednim ruskim Sibirom, s ostalih strana nalazi se obala gde je izlaz na otvoreno more često ograničen teritorijalnim vodama Filipina, Tajvana i Japana. Većina kineskog izvoza prolazi kroz Malajski moreuz koji je pod kontrolom drugih sila.
Zbog toga pojedini politički stručnjaci postavljaju i pitanje da li će Kina postati najmoćnija sila sveta, ali i da li uopšte ima tu nameru. Naime, nisu samo ekonomski pokazatelji činjenica koja određuje status sile. Društveni razvitak, vojna moć i mogućnost da se ta moć projektuje bitni su segmenti velesile. Za sada, Kina nema mogućnosti da vojnu moć projektuje, niti mornaricu koja bi to "ispratila". Čak i tokom 15. veka, kada je čuveni kineski admiral Čeng Ho formirao najjaču flotu u to vreme, kineski imperator je samo želeo da pokaže moć koju poseduje, ali nije krenuo kao Evropljani u osvajanja i kolonizaciju, već se Kina ubrzo, po tradiciji, zatvorila u sebe, jer je "sve pod nebeskom kapom". Budućnost ove azijske sile umnogome će u sledećim decenijama određivati i odnose u svetu, ali niko ne sumnja da će Kina biti sila koja će umnogome uticati na događaje tokom 21. veka.
