Zatvorska industrija (1): Robija za dužnike i sirotinju
Srbija štedi na svakom koraku, a svaka državna štednja najviše udara po grbači običnog građanina. Onda građanin kojem kaiš ima sve veći broj rupa, ne može više da plaća dažbine, prireze, poreze, struju, infostan. A ako ga strefi još i novčana kazna, njemu preostaje samo da se uputi pravo u zatvor.
Više desetina hiljada građana Srbije osuđenih uglavnom za saobraćajne prekršaje tražilo je tokom poslednje dve godine da im se novčana kazna zameni zatvorskom ćelijom. Samo u beogradskom Prekršajnom sudu pretprošle godine bilo je više od 12.000 takvih zahteva, a za prvih pet meseci 2013. godine 6.403 zahteva. U Nišu je prošle godine na novčanu globu osuđeno 9.500 građana, a čak 80 odsto njih izabralo je robiju.
U statistici se obreo i Beograđanin Dragan Stain, kojeg je komšija prošle godine prijavio da drži bolesno mače s ulice u kutiji na kućnom pragu. Pošto je prag deo zajedničkih prostorija, komunalna inspekcija ga je kaznila sa 3.000 dinara. Preneraženi Beograđanin je odbio da plati i kazna mu je preinačena na tri dana zatvora. Kad se ima u vidu da jedan zatvorski dan državu košta oko 20 evra, ispada da za građanski dug država potroši 2,5 puta više.
Pošto jedan zatvorski dan u Srbiji nadoknađuje 1.000 dinara ili osam evra duga, Srbi su najgore prošli u regionu. Zatvorski dan u Hrvatskoj vredi 300 kuna ili 39 evra. U Crnoj Gori sedenje u zatvoru otplati 25 evra kazne, kao i u BiH, pa ispada da za 80 evra kazne Srbin leži 10 dana u zatvoru, Bosanac i Crnogorac četiri, a Hrvat tri dana.
Samo u Beogradu, prema podacima Prekršajnog suda, novčanu kaznu je 2012. godine moralo da plati 916 ljudi koje je policija uhvatila bez dokumenata, a 84 njih je dopalo zatvora! Ljudi idu dobrovoljno u zatvor zbog siromaštva, ali i zbog revolta jer misle da država goni samo obične građane, ali ne i krupne kriminalce.
A mnogo toga deluju besmisleno, kao što je kazna od 3.000 dinara za čobanina Zorana Miladinovića, koji je vodio stoku na ispašu, a nije imao ličnu kartu, pa je proveo tri dana u bajbokani. Ili, pak, ona od 5.000 dinara za Tomislava Stojanovića, koji nije u zakonskom roku prijavio da mu je u poseti supruga s kojom 40 godina živi u Nemačkoj. Jedan Vranjanac prekršajno je kažnjen jer se potukao na javnom mestu. Morao je da plati 12.000 dinara, pa je odležao 12 dana jer nije imao da plati, a jedan Valjevac je otišao tri dana iza rešetaka zbog nepropisno postavljene kante za smeće.
Zatvorenik "skuplji" od prosečne plate
Osuđena osoba košta državu 20 evra dnevno, ili 608 evra mesečno, što je više od prosečne plate jednog zaposlenog u Srbiji. Na godišnjem nivou ovaj trošak iznosi 7.300 evra. To su podaci projekta pod nazivom "Od kršenja do stvaranja zakona", koji sprovode Centar za pozorišna istraživanja Aps art, Komitet pravnika za ljudska prava Jukom i Beogradski centar za ljudska prava, uz podršku zaštitnika građana.
Zatvorski sistem Srbije košta državu oko 60 miliona evra godišnje. Toliko se troši na održavanje zgrada, ishranu osuđenika, plate zaposlenih, grejanje, prevoz pritvorenika od suda do zatvora i sve za oko 10.000 osuđenika i 4.000 zaposlenih. Broj zatvorenika je udvostručen u roku od 10 godina. Bilo ih je 6.200 u 2002. godini, a sredinom 2012. u srpskim zatvorima bilo je smešteno skoro 12.000 osuđenika i pritvorenika. Čak 60 odsto njih su povratnici i izlaze iz zatvora da bi se u njega ponovo vratili.
Neki zatvori decenijama imaju svoja poljoprivredna dobra ili proizvodne pogone poput Zabele, gde osuđenici već prave električne šporete, delove nameštaja i montažne kuće. U julu ove godine sedam srpskih zatvora darovalo je tamnavskim seljacima koji su stradali od poplave 87 grla stoke. Direktor Uprave srpskih zatvora Milan Stevović podsetio je da zatvori u Srbiji poseduju 2.000 hektara zemlje, 13.000 grla stoke i poljoprivrednu mehanizaciju.
Zakon o izvršenju krivičnih sankcija, koji je počeo da se primenjuje od 1. septembra 2014. godine, predviđa robijašima i pravo na godišnji odmor, dnevni i nedeljni odmor, platu, pa čak i nagradu za postignute uspehe. Rad osuđenika, međutim, ne uračunava se u radni staž. Zakon je propisao da radno vreme osuđenika može trajati do 40 časova nedeljno, a izuzetno i duže. Izvan tog radnog vremena osuđeni može da se uposli još najduže dva sata dnevno.
Zatvorenik ima pravo na platu koja iznosi najmanje 20 odsto od najniže cene rada u Srbiji (oko 4.000 dinara), s tim što se prekovremeni rad uvećava za 50 odsto. Kad je zatvorenik na odmoru, koji se koristi u posebnim prostorijama zatvora, on i dalje prima platu kao da radi. Zbog čega je država donela ovakav zakon o radu robijaša mogli bismo da naslutimo i iz svetske prakse.
Dok se u Americi, a sve češće i u Evropi otvaraju privatni zatvori, u regionu za sada o tome nema ni reči. Bilo je reči o tome u Hrvatskoj, ali se javnost usprotivila. Po tom receptu država daje koncesiju privatnim kompanijama kad su državni zatvori popunjeni, a privatnim zatvorima plaća za svakog zatvorenika. U američkim zatvorima boravi trenutno oko 2,3 miliona zatvorenika, a još oko pet miliona građana je pod nekom vrstom ograničenja slobode. Većina zatvorenika su Afroamerikanci i latinosi, tek je svaki treći belac.
Dok je u EU 123 robijaša na 100.000 ljudi, u američkim zatvorima taj prosek iznosi 758 na 100.000 ljudi! U Americi su prvi privatni zatvori otvoreni 1984. godine, a 2010. bilo ih je više od 260, jer su se pokazali vrlo profitabilnim. Robijaši se iznajmljuju kao superjeftina radna snaga, a korporacije ubiraju milione dolara profita.
Privatni zatvori otvaraju se i u Velikoj Britaniji, Švedskoj, Estoniji, Australiji, Brazilu. U Velikoj Britaniji prvi privatni zatvor sa kapacitetom za 400 ljudi otvoren je 1992. godine u Jorkširu i u vlasništvu je korporacije G4S, koja je uskoro postala lider zatvoreničkog biznisa u Britaniji. Ova kompanija kupila je američku zatvorsku korporaciju i sada kontroliše četvrtinu zatvorskog biznisa SAD.
