Pad Berlinskog zida ili kraj hladnog rata (1): Prva cigla pala na Balkan
Za većinu evropskih građana pad Berlinskog zida je značio demokratiju i ekonomski napredak, za Jugoslaviju i Sovjetski Savez značio je raspad države, a za istočne Nemce gubitak socijalne sigurnosti.
Rušenje Berlinskog zida označio je kraj jedne epohe. Tog novembra 1989. nije se srušila samo sramotna barijera koja je simbolisala vrhunac hladnog rata Zapada i Sovjetskog Saveza. Za većinu evropskih građana pad zida je značio demokratiju i ekonomski napredak. Za Jugoslaviju i Sovjetski Savez značio je raspad države. O tome koliko je pad Berlinskog zida imao uticaja na ove događaje istoričari još raspravljaju. Ovaj događaj je, ipak, najavio novo doba, pa ga neki istoričari smatraju i završetkom 20. veka, te da je 21. vek počeo zapravo u novembru 1989. godine. Ruku na srce, ekonomska kriza i posrtanja društava, naročito u Istočnoj Evropi, učinili su da neka prošla vremena i ne izgledaju tako loše, jer su, ako ništa drugo, bar garantovala socijalnu sigurnost.
Od uspostavljanja Istočne Nemačke 1949. godine do početka gradnje Berlinskog zida 12 godina posle, iz Istočne u Zapadnu Nemačku prebeglo je 3,2 miliona ljudi, mahom mladih i obrazovanih. Nakon izgradnje Berlinskog zida 1961. godine retko ko je mogao da pobegne, čak 239 ljudi ubijeno je na samom zidu u pokušaju bekstva. Berlinski zid je bio dugačak 155 kilometara, širok do 500 metara, s fizičkim zaprekama, minskim poljima, bodljikavom žicom, elektrifikovanom ogradom, bunkerima i stražarskim tornjevima.
Desetine hiljada građana Istočnog Berlina krenulo je tog 9. novembra 1989. godine prema graničnim prelazima na zidu, dok je policija bila zatečena. Pojedini oficiri su odlučili da otvore vrata i omoguće prolaz. Građani su uzvikivali: "Dole Štazi! Želimo da prođemo! Sloboda." Kad se policija napokon sklonila, ogorčeni građani, iako svesni da će im za rušenje barijere biti potrebna prava mehanizacija, krenuli su čekićima i pijucima da ruše betonske blokove. Sa druge strane zida, na zapadu, građani Berlina su sunarodnike dočekivali s pićem, kolačima, zagrljajima i poljupcima. Javnosti se obratio i poslednji predsednik Istočne Nemačke, Egon Krenz, koji je 18. oktobra 1989. zamenio Erika Honekera, nakon njegove ostavke.
- Ministar državne bezbednosti Erih Mijelke me je pozvao i obavestio da se mnogo ljudi kreće prema granici. Moram sada da donesem tešku odluku. Ili da dozvolimo da događaji idu svojim tokom ili da mobilišimo oružane snage kako bismo zaštitili granice. Druga opcija bi bila skopčana sa rizikom od oružanog sukoba. U ovom trenutku, čak i jedna kap prolivene krvi bila bi katastrofa za Nemačku - poručio je tada Krenz.
Jedan od zatečenih ovakvim događajima bio je i sovjetski lider Mihail Gorbačov. On je te 1989. godine, ali u proleće, pokušao da istočnonemačkom rukovodstvu objasni da su reforme nužne ukoliko misle da sačuvaju državu. Iako su se promene nazirale, Berlinski zid je izgledao, kako ističe Timoti Garton Eš, kao Alpi.
Danas se ljudi pitaju šta bi bilo da je, recimo Crvena armija, intervenisala da spreči ujedinjenje Nemačke. Gorbačov nema dilemu da bi izbio treći svetski rat.
- Mnogi ljudi u Rusiji govore da sam prepustio teritorije pod kontrolom tadašnjeg Sovjetskog Saveza. Međutim, čega sam se ja odrekao i šta sam dao? Poljsku Poljacima, Čehoslovačku - Česima i Slovacima. To je istovremeno olakšalo i život našoj zemlji. Zamislite da je skoro pola miliona elitnih i dobro naoružanih sovjetskih vojnika, koji su tada bili razmešteni u Istočnoj Evropi, intervenisalo i sprečilo tamošnje narode da slobodno biraju. To bi bez sumnje izazvalo treći svetski rat - konstatovao je Mihail Gorbačov.
Danas, sa istorijske distance od četvrt veka, ruski predsednik Vladimir Putin pad zida s pravom vezuje za raspad Sovjetskog Saveza, a tu činjenicu naziva "najvećom geopolitičkom tragedijom 20. veka". On objašnjava:
- Za nemački narod to je istorijski datum, kojim je povučena linija između tužne prošlosti, postavši prekretnica za ujedinjenje Evrope.
Čak i sada, nekoliko godina posle ujedinjenja, postoje priče u Nemačkoj o nastavljenim kulturnim razlikama između istočnih i zapadnih Nemaca, koje se često opisuju kao "zid u glavi". Anketa instituta Forza za magazin "Štern" donela je iznenađenje: svaki peti Nemac, a pri tom skoro nema razlike između onih sa istočne i onih sa zapadne strane, želeo je 2007. godine da se vrati Berlinski zid, 21 procenat je bio neugodno veliki.
Mnoge nemačke javne ličnosti su označile ove brojke alarmantnim.
Četvrt veka od pada Berlinskog zida u Nemačkoj i dalje vlada nostalgija za istokom ili "ostalgija". Ljudi žale za socijalnom sigurnošću koju su izgubili sa liberalnim kapitalizmom. Proizvodi nekadašnjeg DDR-a, od krastavaca do trabanta, vrlo su cenjeni. Vlasnicima hotela Ostel u Berlinu dugo je trebalo da prikupe originalne tapete i nameštaj za 60 soba u stilu življenja "kao u bivšem DDR-u". Trud se više nego isplatio, piše "Dojče vele". Raste i trgovina na internetu. Nude se odeća, muzika, filmovi, ordenje... Jedna novčanica od 100 maraka iz bivše države danas košta 25 evra. Ravno 350 evra staje pravi orden koji je bivši režim Eriha Honekera dodeljivao onima koji bi pokazali izuzetno zalaganje na poslu. Danas se orden rada kupuje preko interneta, a trabant se iznajmljuje za venčanja. Oko 40 odsto mladih čiji su roditelji živeli u doba bivšeg DDR-a o tom dobu ne govori kao o diktaturi, a čak 50 odsto njih tvrdi da ni na Zapadu ne vlada istinska demokratija.
