Hrvatska pravda bez zločinaca (2): Oteli nam imovinu i penzije
U Kozaperovici jednostavno nema ko da se upita na pustim ulicama gde živi Danica Vujaklija. Tek u susednom Brestu našao se jedan domaćin. Iako je bio lep jesenji dan, baš na Malu Gospojinu, kada su Banijci, u neka srećnija vremena, u kolonama išli na zbor u Glinu, sada nigde nikog. I ono malo starijih što se vratilo iz izbeglištva zatvorilo se u svoje kuće. Sećanja nerado dele sa drugima, ali Danica se odlučila da svoju priču podeli sa čitaocima "Vesti".
- Mi koji smo se vratili na svoja ognjišta osuđeni smo na polagano umiranje. Znam da nam nema pomoći i samo zato želim da ispričam svoju priču. Vlasti u Hrvatskoj, kojom god bojom se maskirale, za nas Srbe imaju samo jedan program - da sa što manje buke nestanemo iz "lijepe njihove", iz gruntovnica, kuća, stanova, penzionog fonda, istorije, kulture, popisa - priča 67-godišnja Danica Vujaklija iz Kozaporevice, koja se sa suprugom Dušanom vratila na svoju Baniju među prvim srpskim povratnicima, još 1997. godine, i od tada žive na imanju njenog pokojnog oca i bezuspešno pokušavaju isterati pravdu.
Ispisivanje umrlice- Sve ove godine to se pitam. Ratuju oko ćirilice, a to je vrh ledenog brega. Ispod se ispisuje naša umrlica. To je stvarnost Srba ovde. Milorada Pupovca i njegove Srbe, osim što poliraju imidž Hrvatske, ne interesuju naše muke, daleko smo mi od njihove visoke politike. To me boli. Neka nam prava ispišu i na arapskom, hebrejskom, samo da ih poštuju, to je naš problem - kaže ojađeno Danica. |
Na mnoga su vrata pokucali, kulturno bili dočekani i isto tako ispraćeni, ali neobavljena posla. Sve što su tražili, naivno verujući da na to imaju pravo, od penzija do pravde za na smrt prebijenog Daničinog 80-godišnjeg oca, tri meseca posle "Oluje", na kućnom pragu, nisu se makli od početka. Sada su ih već pritisle godine i bolest, nemaju više ni snage ni volje da se bore. Bili bi najsrećniji da imaju kome prodati očevo imanje i otići deci u Srbiju. Ali, ne mogu ga dati u bescenje, kao što su prodali državi dvospratnu kuću u Glini, i samo zato su odlučili ostati do kraja.
- Od "Oluje" traje kolektivna sahrana i poslednji čin, karmine, vrlo je blizu. Bili smo nekada narod, sada smo manjina bez ikakvih prava. Imamo i lepo napisane zakone, ali su oni samo ljuštura, maska - sleže ramenima Danica.
Ko prođe Banijom, danas vidi samo pustoš i prazna sela.
- A naši političari, koji nas kao predstavljaju u institucijama ove države, žive u izobilju, daleko od ovog mraka. Gurali su iz sve snage Hrvatsku u Evropsku uniju, besramno govoreći da su sva srpska prava u Hrvatskoj ispoštovana. Pa koja su to prava, nađite mi u ovim selima 10 mladih porodica koje misle ostati i razvijati svoja imanja. I kada ih nađete, reći će vam da se pakuju, samo još traže destinaciju. Ovo je oduvek bio poljoprivredni i stočarski kraj, ali sada više nije. Kažu da je mleko lošeg kvaliteta, pa ga već godinama ne otkupljuju. Svi ove krajeve obilaze u širokom luku, kao da se pojavila ebola - priča Danica.
Veliki dužnici- Davno sam ja išla u školu, kada su nas učili da nema Boga, da su ga popovi izmislili. Ali sada sam počela verovati u tu višu pravdu. Jedino ona može poravnati te račune. Mi smo ih platili i preplatili. Valjda će i drugi platiti svoj ceh. A Hrvati su veliki dužnici. Dužni su i Bogu i svetu, a mi smo svoja potraživanja prepustili u božje ruke, jedino ih tako možemo naplatiti - ubeđena je Danica. |
Danica se sa mužem vratila u Hrvatsku pre 17 godina. Njihova kuća u Glini bila je naseljena Hrvatima, pa su se vratili u kuću njenog pokojnog oca na selu.
- Nismo smeli ni prići blizu svoje kuće u Glini da ne uznemiravamo nove, hrvatske ukućane. Nekoliko godina smo čekali da nam država vrati kuću. Kada su se konačno smilovali, u opštini nam nisu hteli dati ključeve sve dok ti ljudi nisu očistili celu kuću od našeg nameštaja. Sve su odneli, osim golih zidova. Imala sam osećaj da su nam i uspomene odneli. To više nije bila moja kuća. Upitala sam službenika u opštini je li država zainteresovana da je kupi. Kao da je samo to čekao, već sledeći dan došli su procenitelji sa ponudom da je otkupe. Izmerili su stambeni deo, bez poslovnog prostora i dvorišne zgrade i isplatili nam ekspresno tadašnjih 27.000 maraka. Bilo je, uzmi ili ostavi! A posle sedam godina poslali su nam račun za komunalni doprinos za lokal i dvorišnu zgradu, a mi u kući posle "Oluje" nismo ni prenoćili.
Vujaklije su brzo shvatile da su mogle proći i mnogo gore.
Prirodna smrt maljem- Moj otac, iako sam ga na kolenima molila, nije hteo da beži u "Oluji". Hteo je da sačuva svoje imanje. Nije mogao da ostavi sve što je čitav život kućio. |
- Moju svekrvu su iselili iz stana u Glini 2001. godine u kojem je živela 30 godina. Otišla je da poseti ćerku u Beograd i ostala bez stana. Iz opštinske stambene komisije nazvali su mog supruga Dušana da dođe da iseli stan svoje majke, pod izgovorom da se zgrada renovira. Pitala sam ih šta će biti sa bakom. Dali su joj privremeni smeštaj, a potom joj saopštili da svoj stan zaboravi. I ostala je bez njega.
Srbi nisu samo ostajali bez krova nad glavom, nego i bez ikakvih primanja.
- Ni od penzija ništa nije bilo, mi smo još proleteri. Meni su odbili invalidsku, iako imam viška lečničke dokumentacije, a suprug već godinu dana čeka starosnu za koju ima uslove. Kada smo se vratili, još smo mogli da radimo, ali sada, bolesni i nemoćni, ne možemo dalje. Oteli su nam stan, kuću u Glini morali smo prodati u bescenje i sada na očevom imanju živimo u kućici bez kupatila i čekamo kraj. Da bar možemo prodati ovu zemlju i otići svojoj deci u Srbiju. Davno je bila "Oluja", u izbeglištvu su nam unuci odrasli, a i ne pomišljaju da se vrate. Sve će ovo Hrvatska dobiti badava, po zakonu, jer mi više i ne možemo raditi tu zemlju, ona se korovi i pretvara u lovište.
