Tajkuni bivše Jugoslavije (1): Firme iz hotelske sobe

Pojam "tajkun" ima koren u japanskom jeziku. Doslovno prevedeno znači "veliki zapovednik", odnosno šogun u Japanu. Ranije se ta reč koristila za strance u Japanu da bi se naglasio da je šogun jedan od najviših vladara zemlje.

Miroslav Mišković

 

Službeno je ta reč bila prvi put korišćena u ugovoru o "američko-japanskom prijateljstvu i trgovini" od 29. jula 1858. godine. U moderno doba, pojam tajkuna najviše eksploatiše zapadni svet, pogotovo Sjedinjene Države. Možda će za mnoge to biti iznenađujuće, ali nema nimalo loše konotacije.

Tajkuni u SAD i zapadnoj Evropi su "vrlo bogati ljudi koji dominiraju ili kontrolišu određene industrije ili privredne grane". Na istoku Evrope pojam tajkuna ima sasvim drugačiji prizvuk. Pod njime se uglavnom podrazumeva da je reč o ljudima koji su se na volšeban način obogatili u smutnim vremenima, dok je istovremeno ogromna većina stanovništva siromašila. Međutim, u zemlji gde je bila takozvana ekonomska tranzicija iz planske ekonomije u tržišnu (za koju kritičari kažu da je drugo ime za pljačku) reč tajkun ne postoji.

Rusi svoje "privredne gospodare" nazivaju oligarsima, ili novopečenim bogatašima. U Japanu, odakle su prvi tajkuni i došli, danas je ova reč arhaična. Poslednji kojem su izraz prikačili Japanci bio je američki predsednik Abraham Linkoln i to u značenju "velikog gospodara" jer Linkoln uistinu nije bio industrijalac.

U Srbiji su tajkuni po pravilu doživljeni kao loši momci. Oni sebe više vole jednostavno da zovu biznismenima. Ne vole čak ni da ih nazivaju "kraljevima" šećera, bakra, žita, trgovine ili nečeg petog. Pojavili su se onda kada je to postalo moguće. Onda kada se planska ekonomija pod vertikalnom upravom države slomila. Vlada je pustila dizgine i mnogi ljudi, koji su dotad radili za državnu platu, uspeli su da za jako kratko vreme, od kraja 80-ih do sredine 90-ih naprave prave poslovne imperije ili im makar udare temelje.

Oni su imali podršku države da dobijaju kredite onda kada čak ni obični građani to nisu mogli, mogli su da kupuju devize po "zvaničnom" nepostojećem kursu, a na tržištu njima trguju po "realnom" crnom kursu i tako redom. Oni su katkad prosto preuzimali državne poslove kao privatnici onda kada država to više nije mogla. Koristili su veze i kontakte koje su stvorili u zemlji i inostranstvu. Ta tajna veza srpskih mogula s državom zapravo i nije velika tajna.

Gotovo da nema velikog biznismena koji nije bio ili u državnom političkom ili privrednom aparatu na vrlo visokoj poziciji. I tako se posao razvijao. Isprva su novi veliki biznismeni u balkanskoj prvobitnoj akumulaciji kapitala bili potrebni državi, a vremenom su postali često i jači od države. Svojim novcem i vezama mogli su da pomažu i odmažu političarima, da traže protivusluge za finansiranje partija, da kadriraju po ministarstvima.

Čak i najrazvijenija društva Zapada su u nekom trenutku prolazila kroz slične "tranzicije". Razlika je u tome što su savremena društva taj posao završavala krajem 19. i početkom 20. veka, a mi skoro vek kasnije, te sve to dosolili građanskim ratovima, sankcijama, raspadima država, kriminalizacijom društva. U takvim okolnostima "veliki biznismeni" su došli na loš glas kada su džepovi građana postajali sve plići, a redovi za ulje ili šećer sve duži.

Ruku na srce, u javnosti se jako puno zloupotrebljavala i preuveličavala priča o srpskim tajkunima, govorilo se i pisalo kako sastavljaju i ruše vlade, kako ne plaćaju porez ili izrabljuju radnu snagu, kako plivaju u novcu. Istina, među njima ima onih koji su se obogatili ne samo u rupama u zakonu, već i čistim bezakonjem. Stoga su neki u zatvorima, drugi u bekstvu ili pred sudom.

Miroslav Mišković, prvi čovek Delta holdinga, težak je, prema navodima medija, oko 1,5 milijardi evra. Nije nikad javno objasnio zašto je napuštao Miloševićevu vladu 1991. godine, kao ni kada je finansirao julovce Mirjane Marković polovinom devedesetih godina, kao i kada je pružio finansijsku podršku Đinđićevom DOS-u 2000. godine, kao i kada ga je kidnapovao zemunski klan 2001. godine. Smatrali su ga sivom eminencijom vlasti, a u svakoj je imao prijatelje. Poslovno-politička romansa trajala je sve do dolaska Aleksandra Vučića na vlast koji ga hapsi zbog navodnih malverzacija u putarskim preduzećima. Počeo je u Spektra grup Beograd, privatnoj promotivnoj firmi: "Tu sam naučio da slušam, a ko nauči da sluša ume i da naređuje", priznao je.

Svoju imperiju stvarao je od kraja osamdesetih kada je Delta imala sedište u sobi beogradskog hotela Slavija. Bavio se svim i svačim, od prodaje automobila, bankarstva, do trgovine i farmako industrije. Tvrdio je da je iz patriotskih razloga ušao u Vladu Srbije, u kabinet Mirka Marjanovića. Iz vlade Mirka Marjanovića 13. avgusta 1999. prebačen je u saveznu vladu Momira Bulatovića, na funkciju ministra za privredu.

Iste godine dospeo je i na listu građana SRJ kojima je, zbog bliskosti sa Miloševićevim režimom, zabranjen ulazak u EU. Posle demokratskih promena dobro je sarađivao s novim vlastima, ali je došao i na udar vladinog Saveta za borbu protiv korupcije zbog privatizacije Večernjih novosti i Luke Beograd. Nijedan slučaj nema sudski epilog.

Dvojica poznatih biznismena iz Srbije su u jednom trenutku i pobegli iz Srbije kako bi se spasla suđenja. Slobodan Radulović je, osetivši da mu se sprema suđenje zbog privatizacije C marketa, napustio zemlju, da bi u odsustvu bio osuđen na pet godina zatvora. Vratio se u zemlju teško bolestan i spreman da sarađuje sa sudom, posle osam godina skrivanja. Za razliku od njega, Bogoljub Karić koji je pre deceniju završio na trećem mestu po broju glasova na predsedničkim izborima, još je u bekstvu. On će, ako se vrati, morati da odgovara za navodne malverzacije s Mobtelom kroz koji je, prema optužnici, oštetio državu za više desetina miliona evra.

Sutra - Tajkuni bivše Jugoslavije (2): Keš se pere u automobilu