Srbija, zemlja odlazećih (2): Poslednji dim iz odžaka
Selo Čestelin je smešteno na desetak kilometara jugozapadno od Vranja, a u tri aktivna domaćinstva živi petoro vremešnih žitelja. U jednom su Jovica (61) i Đokica (59) Pavlović i njihova majka 82-godišnja Nada, u drugom 83-godišnji Stanko Mladenović i u trećem 85-godišnja Julka Pavlović. Stanko i Julka su od Pavlovića udaljeni oko pola kilometra. I to je slika prosečnog srpskog sela.
U selo pored njih navraćaju penzioneri koji žive po Vranju, Nišu, Beogradu... Dođu ponekad i oni koji su svoju sreću potražili u inostranstvu. Svi dođu i odu.
Penzioner Boža Pavlović živi u Beogradu, a dolazi redovno u svoje selo da obiđe grobove predaka i kuću koji nije zapostavio već obnovio. Kada je bio dete, selo je imalo 82 kuće i više od 400 stanovnika. Sredinom 50-tih godina prošlog veka bilo je 75 učenika u školi. Po troje je sedelo u klupi.
Ćerim agin posed- Zaseok Ćerimovci je dobila ima po Ćerim-agi, turskom vlastelinu, koji je držao čitav taj kraj. Povlačenjem Turaka, 1878. godine, mahalu naseljuju lokalno stanovnici. Zaseok je gotovo sakriven u šumi. Bez žitelja je. Kuće su sve propale i urušene - kaže 69-godišnji Vukadin Petković, rodom iz tog zaseoka koji živi kod sina u selu Ristovac. |
- Izumiranje sela počinje početkom 60-ih godina prošlog veka i otvaranjem velikih fabrika, Simpa, Pamučnog kombinata... Posebno je bila potrebna ženska radna snaga za Pamučni kombinat, kasniji Jumko. Krenulo je agitovanje, dolazili su u selo vojnim džipovima. Na džipu bi se stajala neka lepa devojka u radničkom odelu s maramom na glavi, a govorio bi neko iz opštine. "Drugarice i devojke, vaša budućnost je u gradu, zaposlenje, stan, udaja, lep život, vi ste ravnoprvane i nećemo dozvoliti da vas iko više iskorišćava i da budete mašine za rađanje." Potom bi pokazao na radnicu koja se šepurila na džipu i povikao da će tako izgledati buduće radnice - priča Boža.
Usledio je, ističe Boža, masovan odlazak devojka iz sela.
- Selo nije imalo puta, struje, vode, kanalizacije, ma ništa! Živelo se kao u 19. veku. Zato su momci morali da kreću put Vranja, a od 70-ih godina u inostranstvo, najviše u Nemačku. Mnogi su otišli put Beograda. Kako su roditelji umirali, oni se više nisu pojavljivali. Treća generacija, deca onih koji su otišli početkom 60-ih godina, ne dolaze i ne žele da čuju da su iz Čestelina - priča Boža.
Braća Jovica i Đokica nisu hteli da odu.
- Ostali smo sa roditeljima, nikad nismo bili gladni, ovde ima pašnjaka, pa može da se čuva stoka, koliko za porodicu. Nismo se oženili i ostadosmo sami. Nekad se dolazilo u selo, pa nismo osećali toliku samoću, danas je mnogo teže. Zimi, ako padne sneg, nema izlaska iz kuće, a kamoli negde da se ode. Tada, da nije vojske, ne bismo imali lekove. Kad nam je umro otac 2012. godine, sneg je bio od dva do pet metara dubok. Jedva smo ga preneli do groblja, koje je u blizini, da ga sahranimo. Da nisu došli rodbina i poznanici ne bismo uspeli, morali bismo da ga sahranimo u dvorištu. Ako su kiše, od blata ćemo se podaviti, opet sedimo unutra u sobi i zurimo u plafon - ističe Đokica.
Dole žive, gore radePrvi susret sa civilizacijom je zaseok Dobroševo, koja je na najnižoj koti, negde na 850 metara nadmorske visine. Jedna je od najstarijih naseobina na tim prostorima. Ime je dobilo po osnivaču Dobrošu, koji je sa svojom mnogobrojnom familijom živeo zadružnim životom baveći se uglavnom stočarstvom. Danas Dobroševo ima svoj specifičan tok života. Kuće se otključavaju ujutru, a uveče zaključavaju. Najviše obrađene zemlje je u toj mahali. Zelene se uredno ograđene livade, kukuruzišta, bašte sa krompirom koji ovde odlično uspeva. Stanovnici Dobroševa su u Vranju, Sobini, Bunuševcu. Dole žive, gore obrađuju imanja. |
Njihove komšije, starine Stanko Mladenović i Julka Pavlović ne žele da odu iz sela, iako ih deca iz Vranja zovu da pređu kod njih da žive.
- Grad je za nas gotova smrt. Mnogo smo ostareli, ne možemo više ništa da radimo, hoćemo svoje poslednje dane ovde da provedemo. Deca nas obilaze i donose hleba i lekove. Drugo nam ne treba - kažu Boško i Julka.
Selo će izumreti, svi se slažu. Ono je paradigma srpske propasti.
- Dok smo živi, videće se dim iz odžaka, kad umremo, samo povremeno, ako neko od mlađih dođe da obiđe grobove svojih predaka. Ali, bojim se da vremenom niko neće dolaziti, da će sve urasti u travu i stopiti se s prirodom - kaže Đokica.
Mahala Bojkovci, pored škole, zjapi zapušteno. Nakon smrti starine Trajka i njegove supruge je pusta. Ono što bode oči je škola, dugačka zgrada u kojoj se ulazi na kamenim stepenicama. Bez prozora, vrata, napukla čeka da vreme dovrši svoj posao.
Šest od ukupno 106 sela u okolini Vranja imaju manje od 10 stanovnika. Sela Čestelin, Korbul, Gornja Otulja i Gumerište imaju po pet stanovnika, Donje Punoševce ima sedam i Margance osam, ukupno 35 stanovnika, starijih od 50 godina, pokazao je poslednji popis. Ta sela su na popisu 2002. godine imala 114 stanovnika - 75 više nego sada, a na popisu 1991. čak 206 stanovnika. Na području grada Vranja je broj stanovnika između dva popisa smanjen za 4.446 duša.
Slavski gosti- Sveta trojica je seoska slava. Tada dođu Slavko Petković i Dragan Denković iz Nemačke, njegov brat Slobodan iz Beograda, mnogi iz Vranja, Niša, Beograda, Vojvodine... Družimo se, pojedemo, popijemo, zapevamo, pa i zaplačemo - kaže Boža. |
