Haos srpske prosvete (2): Đaci koji nikad nisu videli sapun 
Trenutno stanje škola u Poljanici, kraju 20-ak kilometara udaljenog od Vranja, može se opisati kao - tužno. Poljanica obuhvata 22 sela, ima centralnu školu u Vlasu, od 1. do 8. razreda, i 10 seoskih škola, koje imaju samo prva četiri razreda.
- U centralnu školu smo upisali 123 učenika, svake godine se smanjuje njihov broj za 10 do 15. To je surova realnost, jer ceo kraj lagano odumire. Danas imamo oko 2.500 stanovnika u svim selima, pa kada se pogleda koliko imamo učenika, jasno je da su većina starci - počinje priču Slaviša Antić, mladi i preduzimljivi direktor osnovne škole "20. oktobar" u Vlasu.
Bubnjara za promrzlePlaninske škole, poput onih u Gradnji, Dobrejancu, Stancu, Smiljeviću, Drenovcu, Lalnicu, Tresteni lako je opisati. Sve su pred urušavanjem. Poljski klozeti su od dasaka, a u učionicama vire rupe sa plafona, kada pada kiša, stavljaju se kante. Greju se bubnjarama na drva, a đaci |
U 10 seoskih škola ide 41 učenik, a u Sekirju, Smiljeviću, Kruševoj Glavi i Lalincu školu pohađa po jedan učenik. Do protekle školske godine u selu Trstena, na administrativnoj granici sa Kosovom i Metohijom, bilo je dva učenika, ali se porodica. Škola je trenutno prazna, a od sledeće godine i ona će upisati jednog učenika.
- Sve te škole su 80-ih godina prošlog veka imale u proseku od 40 do 50 đaka. Sada nemamo nijednog osnovca u 11 sela. Naša procena je da će za jednu deceniju najmanje 10 učitelja biti tehnološki višak. Koje će biti rešenje za učitelje kada izgube posao, a imaju između 40 i 50 godina? To je zastrašujući podatak, jer će tehnoloških viškova biti svuda po Srbiji - pita se direktor Antić.
Poljanica, iako zauzima četvrtinu vranjske opštine, potpuno je skrajnuta. Regionalni put je sav u rupama, pa su meštani odlučili da ovih dana okače tablu sa natpisom "opasno po život". Neke rupe su duboke od jedan do dva metra. Prava je veština stići do sela Vlase, gde je centralna škola, a na put odlaze samo oni koji ga znaju napamet i voze polako, tako da tih 20 kilometara prolaze vozeći cik-cak i taj slalom traje sat vremena.
- Iz planinskih sela đaci pešače i po nekoliko sati da bi stigli do centralne škole, pa natrag. Siromaštvo je veliko, moramo da ponekad spuštamo kriterijum da deca završe osmogodišnju školu. Imamo i izuzetno talentovane đake, koji završavaju fakultete, a potom više se nikad ne vraćaju u rodni kraj jer nemaju gde da rade ni u gradovima, a kamoli u selu - kaže Antić.
Slepo crevoMaja Savić, učiteljica u selu Grdanja, kaže da je ovde učilo mnogo danas uglednih ljudi, ali niko ništa ne pomaže. |
Meštani su ljuti što ih se školovani i uspešni ljudi poreklom iz Poljanice nikad ne sete.
- Nas posebno čudi i ljuti što je većina ljudi na vlasti u Vranju poreklom iz Poljanice ili njihovi roditelji, a nikad ništa nisu preduzeli da nešto pomognu, makar put i škole da poprave. Ima njih kojih je sramota da kažu da su poreklom iz ovih krajeva, one koji žive i rade u inostranstvu interesuju samo groblja, što nije loše.
Prave spomenike umrlim roditeljima, doniraju neki sitniš za crkve, nadaju se da će penzionerske i poslednje dane provesti na rodnom ognjištu i da će kada umru podušja biti bogata o kojima će se pričati u čitavom kraju. Žalosno, ali istinito, i umesto da kupe 20 džakova cementa, koji kotur žice da se pričvrsti neki školski zid, da kupe makar sapune i toalet papir ako ne drugo - priča jedan ogorčeni seljak.
Centralna škola u Vlasu sagrađena je početkom tih 60-ih godina. Nekad je bila ponos čitave vranjske opštine jer je u školskoj 1961/62 godini imala 1.317 učenika.
- Danas se pretvara u ruinu jer se skoro ništa nije ulagalo - ističe domar Radosav Nastić. On nas sa mladim kolegom domarom Vladimirom Đorđevićem vodi kroz školu i pokazuje oštećenja. Plafoni su popucali, zidovi oljušteni, rasklimatana stolarija.
Odvaljeni su oluci pa se voda sliva niz zidove, limena vrata na ulazima su korodirala, u podovima se pojavljuju rupe. U hodniku je otpao malter i vide se letve i grede. U fiskulturnoj sali plafon je sav razljuskan i preti da se uruši preko zime.
Školama svakodnevno prete žutica i druge bolesti. I centralna škola, i sve ostale, imaju poljski klozet. Svi su u očajnom stanju. Najveći je u Vlasu, ap olovina krova je pala, dok je unutra užasan smrad. Učenici kažu da slabo idu u te klozete, već koriste šumicu iza škole. Nema sredstava za higijenu, umesto toalet papira deca koriste listove od svezaka. Siromašni koriste šušljak, osušeni list klipa kukuruza zimi, a kad otopli najveće listove rastinja u okolini. Siromašni koji dolaze iz udaljenih planinskih sela ne znaju za sapun i toalet papir, jer tako nešto u njihovim kućama ne postoji. Dolaze u školu prljavi. Dešava se da se pojedina deca ne kupaju po više meseci, naročito zimi. Kada zamrzne i padne sneg, ni odeća se ne pere.
- Mi pešačimo u proseku od četiri do šest sati do škole, kada bismo se kupali zimi, svi bismo se razboleli i pomrli - kaže jedan od učenika. Direktor Antić kaže da škole nemaju novca da urede poljske klozete, niti za sapun i toalet papir, a opština ne haje.
Nisu bolji ni sanitarni čvorovi u samoj školi. Sve je staro, kvarovi su stalni, a škola se dovija kako zna i ume.
- Sami popravljamo lavaboe, kupujemo cevi. Kada nemamo školsku crkavicu, a neki kvar mora da se hitno reši, dajemo iz svog džepa - ističe Antić.
Ogromna škola, nekad pravljena za preko 1.000 učenika danas izgleda avetinjski pusta. Od brojnih učionica nije lako pronaći one u kojima ima dece. U razredima ima po 10 do 15 učenika. To je budućnost južne Srbije, njegovog dela koji se naslanja na Kosovo i Metohiju. Svake godine se smanjuje broj đaka, samim tim i deo teritorije Srbije, jer bez ljudi nema ni države. Poljanica obuhvata 180 kvadratnih kilometara, a vremenom će postati pustara.
