Srbija u očima Zapada (2): Doručak od 20 evra
Biljana Rogožarski je rodom iz Šapca, ali već 25 godina živi u Nemačkoj. Letnji godišnji odmor provela je kod muževljeve familije u selu Ostrovo i u Požarevcu, gde imaju kuću.
- Celog jula bila sam sa decom u domovini, dok je suprug ostao da radi u Berlinu. Bilo nam je jako lepo sve dok nisam došla u mali konflikt sa policijom. U Požarevcu su se pravili novi trotoari, ali ispred kuće nam nisu uradili prilaz.
Račun za službenikaBiljana Rogožarski kaže da je dobar primer rada opštine videla samo u rodnom Šapcu: 
Biljana Rogožarski
- Gradonačelnik Šapca je naredio da onima koji dolaze iz inostranstva ili drugih gradova moraju da se završe papiri istog dana ili će službenik na šalteru koji nije obavio posao morati da im plati smeštaj i jelo u gradu. |
- Pošto kapiju nisam mogla da otvorim zbog radova, parkirala sam auto ispred kuće. Stigao je pauk uz pratnju policije i odneli su mi auto. Primetila sam da nisu odšlepali druga vozila sa požarevačkim registracijama, ali moja kola sa stranim registracijama jesu.
- Morala sam da platim kaznu od 120 evra da bih dobila auto nazad. Pokušala sam da im objasnim da nisam mogla da preletim niti da preskočim kolima u dvorište, ali uzalud. Pisala sam žalbu opštini, međutim, niko nije odgovorio za vreme našeg boravka tamo.
- Bila sam ogorčena i besna i policajcu sam rekla da sam učila svoju decu da vole zemlju i naš narod, ali da više neću, a on mi je rekao: "Nemojte tako, gospođo, takav je zakon!" Isti taj zakon i meni mora da dozvoli ulaz u moje dvorište - naglašava Biljana.
Loša iskustva naših dijasporaca kada treba da srede neke administrativne poslove već su postala svakodnevna priča.
- Kada je trebalo da izvadim pasoš, uverenje o državljanstvu mi je izdala gospođa koja radi na ličnim kartama, pa sam mislila da kod nje predam i za novu ličnu kartu. Ona mi je tada rekla da prvo mora da proveri da li sam državljanin Srbije, iako mi je pre pet minuta dala to isto uverenje - čudi se Biljana.
Sagovornicu "Vesti" je najviše iznenadila skupoća u Srbiji.
- Ljudi sve manje zarađuju, a cene su veće nego u Nemačkoj. Čak i za nas koji dolazimo iz inostranstva, cene su paprene. Suhomesnati proizvodi, mleko, meso, voće, povrće... Računala sam da isti doručak koji bih u Nemačkoj platila osam evra, u Srbiji košta 20 evra. Svaka čast ljudima kako preživljavaju sa tako malim platama - kaže Biljana. - Naravno, lakše je onima koji imaju dve-tri plate u kući, ako takvih ima, ali ko ima dva ili tri studenta u kući ne znam kako izdržava.
Biljana kaže da srce vuče nju i muža da se jednog dana kad odu u penziju vrate u zavičaj.
Bedan život
Milijana Novaković
Milijana Novaković iz Filingen-Šveningena na Švarcvaldu sa suprugom Vojom redovno odlazi u zavičaj u Republiku Srpsku i u Srbiju da obiđe rodbinu, a uvek nekoliko dana provedu i u svojoj kući u Crnog Gori u Herceg Novom.
|
- Kuću u centru Požarevca smo kupili da se jednom vratimo. Do tada bi, međutim, trebalo da se promeni mnogo zakona kako bismo lakše i uređenije živeli, a ne da ti jednog dana kažu jedno, drugog drugo.
I porodica Vladimira Stojanova živi u Nemačkoj. On i supruga Mirijam su sa detetom proveli letos četiri nedelje u Vladimirovom rodnom selu Baranda kod Pančeva.
- U Barandi se ništa nije promenilo, ali je moj utisak da je u zemlji generalno sve poskupelo. Dostigli smo evropske cene, ali ne i evropski standard - kaže Vladimir koji 10 godina živi u Nemačkoj.
- To se naročito primeti kad se ode u kupovinu ili u restoran. Ljudi se sada mnogo više žale, mada mislim da onaj ko ume, može da živi od poljoprivrede. Ali, treba stvarno da zna kako se radi taj posao i da bude mnogo vredan.
Vidljivo siromaštvoVerica Petkanić Vlajkov koji živi u Ludvigzburgu kraj Štutgarta svako leto provodi u Srbiji. Vreme provodi u rodnom Vrdniku ili obilazi Srbiju. |
Vladimirova porodica se oduvek bavila povrtarstvom, ali danas od toga može samo da se preživi.
- Naša država nikada ništa nije uradila za poljoprivredu, recimo, da nam omogući prodajna mesta, siguran otkup, kredite... U Srbiji je svaka godina različita, pa su jedne neki proizvodi ekstremno skupi, druge ekstremno jeftini, jer nemamo stabilnu poljoprivrednu politiku nego se sve svodi na rizik, pa se srpski seljak stalno kocka.
Međutim, čak ni takva haotična situacija Vladimira ne može da odvrati od sna o povratku.
- Pošto sam u Nemačku došao u zrelim godinama, ovde se nikada nisam istinski privikao. Posao imam, ali penziju sigurno ovde neću čekati. Planiram da se vratim u Barandu i da se bavim poljoprivredom, ali za to mi je potreban kapital. Očekujem da ćemo se vratiti za pet godina, a za godinu-dve ćemo već početi da radimo na tome - zaključuje optimistički Stojanov.
