Život pod albanskom čizmom
Iako Zajednica Srba u Makedoniji, osnovana na Vidovdan 1991. godine, postoji da bi brinula o srpskom identitetu, ona u ovoj državi nema velike mogućnosti za delovanje. Nevladine organizacije je ne finansiraju jer ovu zajednicu ne tretiraju kao manjinsko, već kao bilo koje građansko udruženje. Samim tim, nemaju privilegije koje makedonska manjina uživa u Srbiji.
Ova organizacija u Makedoniji nema čak ni kancelariju, već radi na bazi radionica. Posledica je to da ova zajednica raspolaže sa vrlo malo podataka, pa ne znaju ni tačan broj Srba u Makedoniji. Predsednica Srpske zajednice i Nacionalnog saveta Srba u Makedoniji Gordana Jović Stojkovska kaže da su podaci kojima raspolaže očigledno netačni.
ASIMILACIJA POD PRINUDOM
- Poslednji zvanični podatak jeste popis iz 2002. godine, prema kojem u Makedoniji živi oko 37.000 Srba, ali to ni tada nije bilo tačno, a ne sada, 11 godina kasnije. Čak i da nas je 2002. bilo samo toliko, u međuvremenu je podneto oko 17.000 zahteva za državljanstvo. To znači da nas danas najmanje ima oko 60.000 - smatra Stojkovska, koja živi u Skoplju, a rodom je iz Grdelice.
Prema njenim rečima, srpska zajednica okuplja 20 opštinskih i četiri regionalne organizacije i broji oko 8.000 članova, mada je njihov broj mnogo veći, jer se uglavnom učlanjuje po jedan član iz svake porodice. Ona dodaje da je asimilicija sveprisutna, jer su se ljudi plašili da će, ako se izjasne kao Srbi, ostati bez posla ili da neće dobiti državljanstvo.
Zbog velikog broja Albanaca, čak 23 odsto, koji su uspeli da izdejstvuju da albanski postane i službeni jezik u Makedoniji, Makedonci pokušavaju da nateraju i što veći broj Srba i Vlaha da se izjasne kao Makedonci. Srbi to i rade, braneći se činjenicom da njihovo prezime koje se završava na "ić", govori o njihovom poreklu. Vlasi, sa druge strane, u manjem broju se opredeljuju za makedonsko državljanstvo. Zabrinjavajuća je činjenica i da onaj mali broj građana Makedonije koji se izjašnjavaju kao Srbi sve više koristi makedonski jezik.
- Veliki je problem i to što Makedonci i Srbi već godinama vode crkveni spor oko autokefalnosti makedonske crkve, što ostavlja strašan trag. Mi u Makedoniji nemamo nijednu srpsku crkvu. Naše sveštenstvo, koje pripada Pravoslavnoj crkvi, je proganjano. Prošle godine je došlo do toga da su pohapsili naše sveštenike, čak i monahinje. Zato što nisu mogli da registruju Srpsku pravoslavnu crkvu, oni su se vodili kao građansko udruženje. Ali, kako građanska udruženja moraju da imaju završni račun i vode knjige, finansijska policija ih je uhapsila na perfidan način. Mi smo reagovali, oni su oslobođeni, ali je kod srpskih vernika i dalje prisutan strah. U kumanovskom kraju sveštenik radi u svojoj kući, ali mu dolazi veoma mali broj vernika, jer se svi plaše - kaže Gordana za "Vesti".
I srpska deca su u veoma lošem položaju.
Diskriminacija na fakultetima- Moja ćerka Vladanka se prilikom polaganja prijemnog ispita na Pedagoškom fakultetu izjasnila kao Srpkinja. Bila je druga na rang-listi u kvoti za nacionalnosti. Onda su sa fakulteta insistirali da je pomaknu u državnu kvotu kako bi bilo oslobođeno mesto za nekog mnogo slabijeg. Doduše, ona ništa ne bi izgubila, ali u državnoj kvoti minimum je 95 poena, a u kvoti za nacionalnosti 60 poena. Znači, trebalo je da oslobodi mesto za nekog mnogo lošijeg studenta. Onda su nam rekli da moramo da donesemo potvrdu o nacionalnosti od notara. To je novi vid uslovljavanja u Makedoniji, koji Srbe skupo košta - kaže Gordana. |
STRAH OD RATA
- Naša deca nemaju pravo na izborne predmete veronauku, etiku i maternji jezik. Iako bi po novom sistemu školovanja mogli da odaberu maternji jezik, njima je to onemogućeno, jer Makedonci tvrde da imamo srpske škole. To je laž. Mi imamo srpske škole samo u mestima Staro Nagoričane, Tabanovcima i Kućevištu na skopskoj Crnoj Gori, ali nastava na srpskom jeziku organizovana je samo u Staro Nagoričanima, dok se u druge dve uči na makedonskom jeziku. S druge strane, nas bi školovanje dece u toj ruralnoj sredini mnogo koštalo, jer ne postoji školski prevoz. I da ga ima, ne možete dete uvek da šaljete autobusom. Dok je malo morate da ga vozite ili plaćate taksi - dodaje Gordana.
Ona još kaže da u Makedoniji ima problema i sa Albancima, jer su u vlasti. Međunacionalnih sukoba najviše ima među mladima. Nema velikih konflikata, poput onih iz 2001. godine, ali nema ni potpune sigurnosti na ulicama. Srpska omladina ne zalazi u sve delove Skoplja, uglavnom ne koriste gradski prevoz, već se voze taksijem.
Gordana kaže i da je prisutan veliki strah od ekscesa i eventualnih ratnih sukoba.
Medijski bojkotJoš jedan vid diskriminacije izazivaju mediji. Manjinske grupe imaju tri puta nedeljno polučasovnu emisiju na maternjem jeziku i jednom mesečno jednočasovnu. Međutim, samo jedan snimatelj opslužuje srpsku, vlašku i romsku redakciju, tako da se često dešava da srpska zajednica ne može da snimi neku značajnu manifestaciju. Drugi problem je što te redakcije nisu samostalne, već im je urednik Albanac. On na sve načine pokušava da drugi kanal televizije bude njihov. |
- Skoplje je veoma specifično. Albanci su imali strategiju koju su i realizovali. Naši ljudi su prodavali imanja, a oni su kupovali. To je činjeno sistematski. Možda će se za koju deceniju stvari promeniti jer je kod Albanaca u Makedoniji natalitet u padu i mladi imaju želju da počnu da žive drugačije. Ipak, ne smemo zaboraviti na to da ovde ima sve više vehabista i da je islam u ekspanziji. Nemam ništa protiv islama, jer nijedna vera ne propagira zlo, ali tumačenje je različito. A trovanje dece nikada nije bezazleno. Ako oni loše uče decu, ni vi ne možete da ih vaspitavate kao pacifiste i da bezbrezervno vole ljude, jer im je mač uvek nad glavom - ocenjuje naša sagovornica.
U slučaju da dođe do rata, Stojkovska kaže da ne bi ostala u Makedoniji.
- Ako se vlast 2001. godine igrala ljudskim životima samo da bi što duže trajala, ako oni koji su privilegovani s njihove strane bezdušno rasprodaju svoju imovinu, zašto bih ja ostala? Mislim da bi većina ljudi krenula ka zapadu, a ne ka Srbiji. Najezda Srba i Makedonaca bila bi ka Grčkoj, definitivno ne ka Srbiji - zaključuje Gordana.
