Rat crkve i politike (3): Neka je prokleta Vlada
Istoričari podsećaju da prvih 10 godina po završetku Drugog svetskog rata SPC i ostale verske zajednice trpe stravičan državni teror u SFRJ. Jer, to je bilo vreme progona sveštenstva, otimanja crkvenih poseda, zabranjivanja verskih obreda, sprovođenja propagande protiv vere.
Od 1955. do 1990. taj progon slabi, ali istovremeno jača prikrivena kontrola državnih obaveštajnih službi. Na početku poslednje decenije 20. veka odnosi države Srbije i SPC postaju bliski. Mudri i smerni patrijarh Pavle postaje omiljena ličnost, njegov se stav sluša i u krugovima vlasti. Ipak, Crkvi se zamerala preterana političnost tokom Miloševićeve vladavine.
Prvi veći sukob SPC sa Miloševićem zbio se januara 1992. kada je uveče došao na razgovor sa patrijarhom Pavlom i episkopima, ali su ga oštro napali vladike Amfilohije, Artemije i Atanasije Jevtić, pa je Patrijaršiju brže-bolje napustio. I njegova supruga Mira Marković dve godine docnije iz patrijarhovog sedišta je brže ispraćena nego ugošćena kada je pokušala da lobira da SPC pozove papu, podsećaju u srpskom episkopatu. Iste, 1994. godine nakon Miloševićeve blokade Republike Srpske, Sinod izriče i anatemu: "Neka je prokleto to što su vlade Srbije i Crne Gore uvele blokadu protiv krštene braće."
Sledeći veći sukob crkvene jerarhije sa Miloševićevim režimom zbio se tokom velikih narodnih demonstracija, jesen-zima, 1996-97. kada je u januaru 1997. patrijarh Pavle stao na čelo demonstranata i probio policijski kordon, predvodeći litiju do Spomen-hrama Svetog Save. Konačni razlaz usledio je posle apela Svetog sinoda juna 1999. kada je vrh SPC pozvao da se jednako štite Albanci, Srbi i ostali narodi na Kosovu uputio još jednu poruku Slobodanu Miloševiću:
"Suočeni s tragičnim položajem u kojem se našao sav naš narod... zahtevamo da aktuelni predsednik države i njegova vlada, u interesu naroda i za njegovo spasenje, podnesu ostavku, kako bi novi ljudi, prihvatljivi za domaću i međunarodnu javnost, kao Vlada narodnog spasa, preuzeli odgovornost za svoj narod i njegovu budućnost."
Reakcije vlasti su bile žestoke, patrijarh Pavle i Sinod su optuženi da "učestvuju u hajci na legalno izabranu vlast, uz bok NATO ubica".
Posle petooktobarskih promena država i Crkva su u boljim odnosima, ali je striktno razdvojena crkvena i građanska vlast. Nastaje faza saradnje, uvodi se veronauka u škole, počinje da se vraća nacionalizovana imovina, podržavaju se verske zajednice sredstvima iz budžeta... Ali istovremeno počinje i sve jače kritikovanje da se SPC previše bavi politikom i da je previše ima u javnom životu. Budući da je Kosovo i Metohija bilo i ostalo u fokusu najveće pažnje SPC, često je mišljenje Sinoda i Sabora bivalo drugačije od stava mišljenja vlasti u Srbiji.
Motrenje slavskih sveća- Svako vreme i svako društvo se odslikava na život Crkve. I u vremenima koja nisu ateistička i materijalistička, neminovno ima teškoća. Isus Hristos kaže: "Podajte caru carevo, a Božje Bogu." Bog nikada nije tražio ono što pripada ovozemaljskim vlastima, ali vlasti ovoga sveta uvek su želele ono što pripada Bogu, barem delimično. Tako je bilo i u vreme Vizantije i u doba nemanjićko, i u svako doba. Naša je dužnost da znamo gde je ta granica između "caru carevo" i "Božje Bogu". I da to održimo. I u vreme vlasti koja nije neprijateljski raspoložena prema Crkvi moramo očekivati da će biti toga traženja više nego što pripada "caru", a da ne govorimo o dobu materijalistički orijentisane i ateističke vlasti koja je motrila na svako krštenje i venčanje u crkvi, na svaku slavsku sveću u domu, na svaki krst nad grobom. Ali, i za to nas je Hristos unapred opomenuo: "Mene su gonili i vas će goniti. Ko hoće da ide za mnom neka uzme krst svoj." Nema druge - ovako je za "Vesti" pre 11 godina govorio patrijarh Pavle. |
