Čudesno isceljenje patrijarha Pavla
Njegova svetost, patrijarh srpski Pavle, preminuo je 2009. godine i za života je važio za sveca, ali šira javnost ne zna da je u mladosti imao prvi susret sa smrću, a preživeo je samo zahvaljujući molitvama nad čudotvornim moštima bezimenog isposnika sahranjenog u manastiru Sveti Gavrilo, pravoslavnoj svetinji usečenoj u planinu Vujan, između Čačka i Gornjeg Milanovca.
Iguman, arhimandrit Jovan za "Vesti" otkriva detalje iz ovog perioda života tadašnjeg iskušenika Gojka Stojčevića, otkrivajući i zanimljivu istoriju manastira koji je u vreme Turaka preseljen na ovu lokaciju tako što su vernici, predvođeni vojvodama iz Prvog i Drugog srpskog ustanka, Lazarom Mutapom i Nikolom Milićevićem, na konjima donosili kamen po kamen.
- Patrijarh Pavle se nije spremao za monaha, već za sveštenika. U Sarajevu je završio Bogosloviju koja je u to vreme trajala šest godina. U Beogradu 1936. upisuje Bogoslovski fakultet.
Vanredno je tih godina završio i više razrede Šeste beogradske gimnazije da bi mogao da upiše uporedo i Medicinski fakultet.
Stigao je do druge godine studija kada je izbio Drugi svetski rat.
Odlazi u manastir Svete Trojice, u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, a 1944. se zapošljava kao veroučitelj i vaspitač u Banji Koviljači, u domu za decu izbeglu iz Bosne.
To leto 1944. bilo je vrelo, pa je odveo đake na Drinu da se rashlade. Ostalo je nejasno da li je jedan od tih mališana otplivao predaleko ili ga je ponela matica, ali je veroučitelj Gojko primetio da je dete počelo da se davi i ne razmišljajući skočio je i spasao ga iz hladne Drine. Međutim, tada je dobio jaku upalu pluća - jeftiku - priča u jednom dahu iguman manastira Vujan.
U to ratno vreme nedostajalo je i doktora i lekova, a upala je prerasla u nešto mnogo ozbiljnije.
Med i voda
- Čim bi ušao u manastir, odmah bi otišao ka crkvi, klekao ispred moštiju isposnika i onako, kako je to uvek radio, sklopio ruke i žmureći se molio. Potom bi ušao u oltar, celivao Jevanđelje, a zatim, na izlasku iz manastira, popio čašu vode i meda. Ne bi se ni minuta duže zadržavao. Bio je sveti čovek - priseća se iguman Jovan.
- Kako nam je pričao, toliko je oboleo da je počeo da iskašljava krv i parčiće mesa, pluća su počela da mu trule. Kada se dokopao nekog lekara ovaj ga je poslušao i rekao: "Dečko, tebi je kraj." Predviđali su mu najviše još tri meseca života. Biće da se pomirio sa takvom sudbinom. Oprostio se od svih i odlučio da ode u neki manastir. E sada, nikada nam nije ispričao zašto je odabrao baš ovo mesto jer od Banje Koviljače do Vujna ima na stotine drugih, mnogo poznatijih svetinja - pripoveda arhimandrit Jovan.
Gojko se pojavio na kapiji manastira, a bratstvo je odlučilo da ga primi. Odredili su mu jedan sobičak, keliju, a plašeći se da bi mogao da zarazi druge, hranu su mu donosili pred sobu i zamolili ga da ne prisustvuje molitvama.
- Gojko bi sačekao da crkva ostane pusta, a onda bi, onako skrhan bolešću, nogu pred nogu odlazio do hrama. Kleknuo bi kod moštiju isposnika i molio se satima. I, dogodilo se čudo. Ozdravio je.
Jednog jutra je izašao iz kelije potpuno zdrav, s oporavljenm plućima i nikada više nije oboleo. Jednostavno, utihnuo je od same starosti - priča iguman manastira Vujan.
Kelija u kojoj je patrijarh Pavle boravio četiri godine i dalje postoji. U međuvremenu je sve renovirano, tako da je nameštaj - jednostavan krevet i natkasna - zamenjen drugim, savremenijim.
Ipak, iz tog doba je ostao drveni krst koji je Pavle sam izrezbario i na čijoj pozadini je zapisao na staroslovenskom: "Manastiru Vujan o isceljeniju, priloži rab božji Gojko."
Vujanski krst, kako ga nazivaju, jedna je od relikvija koju u ovoj svetinji celivaju i zdravi i bolesni.
Spas od Udbe
Arhimandrit Jovan kaže da je odmah po završetku rata počeo i obračun sa crkvenim velikodostojnicima, a među onima koji su utekli od zuluma Udbe bio je i iskušenik Gojko Stojčević.
- Tadašnji iguman Justin Stevanović je oblajan da je bio u četnicima, što nije bilo tačno. To je bilo vreme kada je narod trebalo obezglaviti, a u tom naumu je sveštenstvo bilo prvo na udaru. Kada je saznao da je na spisku za likvidaciju, iguman je utekao u manastir Sretenje. Tamo je bogoslužio mitropolit skopski zato što je episkop žički, vladika Nikolaj Velimirović, bio u logoru Dahau. Iguman mu je ispričao za svoju muku, a ovaj mu je napisao pismo za vladiku sremskog da prebegne u Vojvodinu i uzme drugo ime. Justin je promenio ime u Antonije i držao je parohiju u selu Kupinovo, tu se i penzionisao, a da Udba nikada nije saznala gde je. Međutim, oni su svakodnevno pohodili manastir i isleđivali bratstvo misleći da ga oni ili skrivaju ili znaju gde je. Zbog toga su mnogi monasi izbegli iz manastira. Iskušenik Gojko je prešao u Blagoveštenje, tamo se i zamonašio i dobio novo ime Pavle - istrže detalje istorije arhimandrit Jovan.
Podvig Mutapa i Lunjevice
Manastir Vujan je nastao na temeljima isposničke crkvice, najverovatnije sagrađene u drugoj polovini 13. veka. Prvobitno se nalazio u selu, ali su ga 1597. Turci opljačkali i spalili. Dva veka docnije, tadašnje vojvode iz Prvog i Drugog srpskog ustanka, Lazar Mutap i Nikola Milićević Lunjevica, deda srpske kraljice Drage Mašin, odlučili su da ga obnove.
- Sekući drva i panjeve, naišli su na četiri groba sa nadgrobnim pločama, na kojima ništa nije pisalo. Da bi dobili prostor za crkvu, izmeštali su ih, jedan po jedan, i u četvrtom, kada su otvorili raku, videli su potpuno očuvano telo jednog od iskušenika. Brže-bolje su pozvali duhovnike koji su zaključili da je to grob jednog od četvorice vujanskih isposnika. Navodno, u arhivi Braničevske eparhije postoji spis u kome se govori o vujanskom monahu svetitelju, ali tu priču nisam uspeo da istražim do kraja. Više je svedočanstva o čudotvornim moćima ovih moštiju. Uglavnom nam dolaze ljudi pred operacije, a zatim, kada je sve završeno, da bi se zahvalili. No, dolaze i zdravi - veli naš domaćin.
