Prizren, zaboravljeni grad (4): Milica među svecima
Jedini srpski đak prvak u Prizrenu ide na nastavu u crkvi Svetog Đorđa, a košarku igra u dnevnoj sobi.
Prvak Milica Đorđević ranije se vratila iz škole koju pohađa u crkvi Svetog Đorđa u srcu Prizrena, gde je jedini đak. Ispred šestospratnice u kojoj živi izašla je kao i obično uz pratnju mame Evice i 82-godišnjeg dede Adama Mujovića, 83-godišnjeg starca koga je baš ta mala sedmogodišnjakinja vratila pravoslavlju i danas mu daje snagu.
Neki drugi školarci sa četvrtastim torbama na leđima baš tada su se vraćali kući prolazeći pored nasmejane Milice velikih zelenih očiju. Kao nigde na svetu, deca se nisu ni pogledala. Devojčica u roze jaknici za njih je paralelni svet. Ili to tako misle njihovi roditelji?
Živahna Milica je jedino dete među 17 prizrenskih Srba. Nikada nije izašla iz vidokruga mame i dede, pa čak i kada ide u školu, gde je obavezno posle časova čekaju. Školu obožava, ali bi volela da ima i drugaricu u školskoj klupi.
- Omiljeni predmet mi je veronauka, pa matematika, a i srpski jezik i likovna kultura. U stvari, sve mi je omiljeno. Volim da idem u školu. Volim i da crtam kod kuće, a najviše volim da crtam svetitelje - veselo priča Milica koja bi ponekad, priznaje, radije da crta nego da odmah piše domaći. Nedavno je nacrtala Isusa Hrista i poklonila crtež patrijarhu Irineju kada je posetio Prizren. Vladika Atanasije je na dar dobio crtež Svetog Nikole, a mitropolit Amfilohije Belog anđela.
Razdragana Milica je čila i vesela kao i sva deca, više nego što bi roditelji voleli. Ali, njena mama ima više razumevanja jer van međa malenog stana Milica ima malo slobode. Ona najviše voli da igra košarku, a i za to su potrebni drugari.
- Baš volim da vežbam. Igram košarku u stanu. Zakače mi za vrata koš i onda ja bacam loptu. Naravno da sam najbolja - objašnjava Milica koju majka gleda kao oči u glavi. Pričala je kako voli i plivanje, i sa posebnim oduševljenjem kako je na Zlatiboru
jahala magarca koji je nosio poklone deci.
Zbog svega što je preživela njena mama Evica i danas vuče strahove.
- Sada nema toliko smetnji od takozvanih komšija koji su namerno stalno vikali i pravili probleme dok je bila beba, a neki i špijuniraju šta govorimo. Zidovi su tanki, sve se čuje. Ceo život sam u ovom komšiluku i ovde sam doživela najteže trenutke, da ne mogu da opišem šta se sada desilo. Srbi su odavde odlazili u crnini, a nemiri i dalje traju. Ja čuvam kućni prag, nema bežanja. Pričamo "Srbi, srpsko Kosovo" i treba se dokazati na delu - priča Evica.
Adamova vera
|
