Srpski radnik - rob (1): Radna knjižica kao Biblija

Već 14 godina nisam prijavljen, niti ijedan radnik. Prijavljeni su samo gazda, njegova žena i neki njihov "menadžer" bez srednje škole. Prijavljeni su samo oni koji uopšte i ne rade i ne pojavljuju se u firmi. Nas 40 ne sme ni da pomene prijavljivanje. Dolazila je inspekcija rada. Inspektorka ode negde sa "menadžerom" i nikom ništa. Nemamo odmor, bolovanje je isto što i otkaz, nema pauze, nema prevoza, plata 17.000 na ruke. I to u centru Beograda - ovako se žalio Beograđanin Jovan M, koji je jedan među hiljadama balkanskih modernih robova.

Najjeftinija radna snaga u Evropi

Nekada se ovakav rad u Srbiji zvao kuluk. Tada su nas osvajali Turci, a danas investitori. Rezultat je isti. Radna snaga u istočnoj i južnoj Evropi postala je toliko jeftina da se azijske firme sve češće sele na teritoriju Evrope.

Evo, ovako izgleda radna knjižica

Pitali jednu radnicu iz Srbije gde će se sakriti za smak sveta, a ona odbrusila: "Tamo gde i Dinkić, on sve preživi!" Tako je preživeo i skandal koji je izbio prošle godine u južnokorejskoj fabrici Jura u Rači, kada su se radnici požalili da ih menadžeri (Srbi) šamaraju, da im brane da idu u toalet, da svakog meseca primaju manje plate, a u halama nema grejanja. Ako se ima u vidu da je država platila kao podsticaj 7.000 evra po zaposlenom, a prosečna plata je 200 evra, to znači da vlasnici fabrike svakog radnika dobijaju za džabe na 35 meseci.

Ako se odbiju doprinosi državi, dobili su roba na dve godine, kojeg je platila država Srbija! Isti slučaj dogodio se i u Slovačkoj, u istoj fabrici, gde su radnike zaključavali da bi radili prekovremeno. U toj regiji je stopa nezaposlenosti 30 odsto, pa se dostojanstvo prodaje za hleb. Nekad se dostojanstvo oduzimalo ratom, a danas se kupuje, ropstvo je dobrovoljno da bi se platili struja, komunalije i hleb.

Ranka Savić

Kompanija Roming netvorks iz Srbije u martu ove godine je na internetu objavila oglas u kome traži volontere za rad u magacinu u Leštanima. Od kandidata se tražilo da imaju radno iskustvo, da budu spremni na rad u tri smene i prekovremeno, da su spremni za rad pod pritiskom, ukoliko se dobro pokažu posle dvomesečnog volontiranja, postoji mogućnost i zaposlenja.

Ovo je samo jedan od načina na koji firme izbegavaju plaćanje obaveze prema državi i zaposlenima. Zakon kaže da volontiranje može da traži samo organizacija kojoj nije cilj sticanje dobiti. Ukoliko se volontiranjem zamenjuje rad, predviđena je i novčana kazna od 100.000 do 500.000 dinara.

Verovatno se još jedino u Srbiji radnici godinama rade preko omladinskih zadruga. Na ovaj način se ne štedi samo na platama i doprinosima nego "omladinci", često poodavno prešišali 40 godina, moraju da pristanu na sve uslove ne bi li zaradili minimalac od 20.000 dinara.

Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS) upozorila je nedavno da se u Srbiji pravo na rad najviše krši i da je stopa nezaposlenosti dostigla 28,3 odsto, što je za oko pet odsto više nego prošle godine. Predsednik ASNS-a Ranka Savić kaže da smo za poslednjih 20 godina napokon dotakli dno!

- Kad za svako radno mesto konkuriše hiljadu radnika, onda onaj koji je zaposlen mora da ćuti i trpi. Nijedan novi zakon o radu ne može da ide u korist radnika i to je jasno, jer je država digla ruke od njih i izlaz će uvek tražiti preko radničkih leđa. U ovoj zemlji su radnici dospeli u ropski položaj, a poslodavci su pod ogromnim nametima države, pa su i oni na izdisaju - kaže Ranka Savić za "Vesti".

Zaposleni u Srbiji se žale da radna knjižica postaje debela kao Biblija. Većina može samo da sanja o poslu na neodređeno vreme, godišnjem odmoru ili penziji. Tranzicija, koja je potpuno ugasila industriju i svaki vid proizvodnje, prvo je uništila radničku klasu. Sa krizom su na red došli intelektualci, trgovci i svi ostali. I oni koji se domognu nekog posla, godinama rade na ugovor ili na crno, a poslodavac ih ucenjuje da ih u svakom trenutku može otpustiti. Procenjuje se da pola miliona ljudi u Srbiji radi na crno. Čak 22 odsto radnika koji su poginuli, radilo je na crno, kažu inspektori. Od januara do oktobra inspekcija rada je zatekla 5.000 građana da rade na crno.

Radnik Slobodan Đajić je poveo u novembru sudsku bitku da bi dokazao da se šećer u fabrici šećera Crvenka ne pakuje "povremeno", već svakodnevno, a često i prekovremeno. Pre nego što mu je pukao živac, Đajić je četiri godine radio u magacinu šećerane na mestu koje poslodavac prema sistematizaciji tretira kao "povremeni i privremeni posao". Đajić čeka odluku suda, a u međuvremenu šećerana je naprasno prestala da vodi magacionere kao privremene.

Nezadovoljne radnike fabrike hartije iz Čačka policija je sprečila da blokiraju magistralu pre mesec dana. Radnici nisu primili platu 20 meseci, a staž im nije povezan šest godina. Fabrika hartije "Božo Tomić" je prodata jula 2007. firmi Čestijm iz Sofije. Proizvodnja je obustavljena početkom prošle godine, kada je blokiran račun zbog neplaćenih računa za struju, vodu i kada su potrošene sve zalihe sirovina. Privatizacija je poništena, ali je bugarski vlasnik već izmuzao sve što je mogao, dok se 262 radnika vode kao zaposleni bez plate. Ovo su najčešće radničke priče u Srbiji, gde je demokratija donela pravu anarhiju, 90 srpskih multimilionera i sedam miliona robova.

Ukoliko se usvoje izmene Zakona o radu koje su privrednici tražili od Vlade, firme bi mogle da dele otkaze kao dobar dan. Predsednik udruženja Poslodavac Miodrag Kostić žalio se da mu je, po sadašnjim zakonima, mnogo lakše da se razvede od žene nego da otpusti radnika. Sindikati, pak, tvrde da su Predlog zakona pisali MMF i strani investitori koji su vodili računa o pravima poslodavaca. Zakon predviđa produženje roka rada na određeno vreme sa šest meseci na tri godine. Premijer Ivica Dačić je izjavio: "Hoću da radnici u Srbiji imaju ista prava kao i u zemljama iz kojih dolaze investitori, ako već ne mogu da imaju iste plate." E, ne može i prava i plate.