Kriza u četvrtoj brzini (2): Prodaju stan da bi preživeli
Jelena i Slobodan Pešić iz Jagodine kupili su trista kilograma paprika da naprave ajvar ne bi li zaradili neki dinar. Jelena je bez posla ostala još 2001. godine, ali se nekako dovijala da zarađuje, a Slobodan je na ulici od pre tri godine. Bez ikakvih stalnih prihoda ostali su pre nešto više od godinu dana. Jelena ima 52 godine, a Slobodan 59.
- Da bismo preživeli šest-sedam godina, koliko nam treba do penzije, moramo da prodamo stan. Ali, već godinu dana niko se ne javlja na oglas jer imamo trosoban stan, a svi traže manje i bliže centru grada. Kad bismo ga prodali, kupili bismo kućicu sa okućnicom na selu. Imali bismo gotovinu, a mogli bismo i da posadimo voće i povrće, uzgajamo poneko pile - iznosi svoje planove Slobodan.
Na pitanje kada su poslednji put kupili kaput, čizme ili bilo koji komad odeće, Slobodan je duboko uzdahnuo, a onda iskreno odgovorio:
- Deset godina nisam sebi ništa kupio. Nosim patike svojih sinova. Sve nasleđujem od njih.
Njegova supruga Jelena dodaje da sav novac koji zarade od sezonskih poslova daju za hranu. Račune ne plaćaju.
- Dve nedelje nismo imali struju jer smo dugovali oko 900 evra. Onda smo sklopili ugovor sa Elektrodistribucijom da plaćamo u ratama jer u 21. veku ne možemo da živimo bez struje. Račune sada plaćaju sinovi Nikola i Uroš. Još dugujemo nešto više od 500 evra. Grejanje nismo plaćali četiri godine, pa su nas tužili. Ne znam šta ćemo na zimu ako nas isključe - jada se Jelena.
Nema ni radnog stažaJelena nije mogla čak ni da dobije nadoknadu sa biroa za zapošljavanje jer status Mlekare nije bio definisan. Firma je otišla u stečaj, a onda je samo stavljen katanac na nju. |
Ona je kao ekonomski tehničar 20 godina radila u Jagodinskoj mlekari, ali je firma propala.
- Odmah sam počela da tražim posao. Tada se mnogo banaka otvaralo, ali nijedna nije htela da me primi jer sam već imala 41 godinu. Otvorila sam šah klub sa bifeom u kojem su se okupljali penzioneri, ali se posle nekoliko godina ni to nije isplatilo, pa sam zatvorila - priča Jelena.
Pešići su zaradu od šah kluba trošili za svakodnevne potrepštine, a Slobodanovom platom plaćali su račune. Slobodan je iz Jagodinske mlekare 1999. godine prešao u Mlekaru Frigomlek u Bukovču nadomak Jagodine, gde je radio kao komercijalista, ali je i u njoj ostao bez posla pre tri godine.
- Onda sam otvorio agenciju za registraciju automobila. I to je propalo. Pre nešto više od godinu dana ostali smo bez ikakvih prihoda. Onda smo počeli da radimo sezonske poslove. Brali smo višnje, šljive, grožđe. Ne možemo da kopamo jer smo stari. Čak i sezonske poslove teško nalazimo. U Arilju su nam, na primer, tražili iskustvo u branju malina. Nismo mogli da lažemo u ovim godinama i nismo dobili posao - iskren je Slobodan.
Kada ostanu bez para, u pomoć im priskaču sinovi Nikola i Uroš, koji prodaju knjige za jednu beogradsku izdavačku kuću. Ali, i njihov posao je sezonski jer ne mogu da postave tezge s knjigama kada je loše vreme. Oni dnevno mogu da zarade 13 evra, ali od toga treba da plate prevoz, hranu i smeštaj ako su u gradu koji je daleko od Jagodine. Slobodan i Jelena kažu da je pitanje da li će moći da im pomažu jer će se verovatno uskoro oženiti (Nikola ima 30, a Uroš 24 godine).
Pročitajte još: |
- Rodila sam troje dece, jer smo imali uslove. Milicu sam rodila tek kad smo dvosoban stan uz doplatu zamenili za trosoban. Svake godine smo išli na letovanje i zimovanje. Posećivali smo razne zabave. Dočekivali smo Novu godinu, srpsku Novu godinu, išli smo na Svetosavski bal, lovačke zabave i vranjske večeri gde god da su se organizovale, jer je Slobodan rodom iz Vladičinog Hana. Pošto sam radila, plaćala sam ženu koja mi je čistila kuću. Imali smo automobil, koji smo morali da prodamo da se prehranimo - seća se Jelena nekadašnjeg načina života.
Sada joj se mašina za sudove pokvarila. Nema para za popravku, a o kupovini nove ni ne pomišlja.
Ostali i bez telefonaKada smo osamnaestogodišnju Teodoru, učenicu jagodinske gimnazije, upitali šta ona nema za razliku od svojih vršnjaka, oči su joj se napunile suzama, povila je glavu i ostavila nas bez odgovora. |
- Na odmor smo poslednji put išli 1997. godine. Poslednjih 10 godina nemamo nikakav život. Samo preživljavamo. A poslednjih nekoliko godina je baš teško - zaključuje Slobodan.
Ali, ovaj bračni par ne odustaje. Sada pravi ajvar ne bi li zaradio neki dinar.
- Kada bih imala uslove, mogla bih da spremam slatko, džem, pindžur, ljute papričice, a ja sada paprike čistim i ljuštim u stanu i pečem na terasi, na plinskoj boci. Napravila sam 120 tegli ajvara. Prodala sam samo nekoliko tegli, jer nema kupaca - kaže Jelena.
Ona je prošle godine naučila i da plete. Rasparala je stare džempere i isplela pončo i džempere. Nema novca ni za vunu. Zna da je u inostranstvu ručni rad cenjen. Ali, ne zna kako da dođe do tih kupaca.
