Kosovo, zemlja sirotinje (4): Prvu bebu ne čekaju pelene
Marijanu i Veljka Komatovića, povratnike u selo Žač kod Istoka, ovih dana je obradovala najlepša vest - postaće roditelji, taman dve godine od kada su sa kućom na leđima došli iz Kraljeva. Uz mnogo muke i vrednim rukama, istrajni i odlučni mladi ljudi stekli su krov nad glavom, malo stoke i baštu zahvaljujući čemu preživljavaju.
Prva srpska beba u ovom selu daje nadu da je opstanak moguć, ali buduće roditelje čeka trnovit put da obezbede minimum potreban za život. Za početak, veliki problem predstavlja Marijanin odlazak na redovne kontrole.
- Mnogo smo želeli dete i odlučili smo da proširimo porodicu čim se sve kockice slože. Ali, mi ne primamo nikakvu pomoć, jer imamo kraljevačke lične karte, pa nam ne daju ni 4.000 dinara osnovne socijale. Značilo bi nam kada bismo mogli da računamo na to. Bilo nam je neprijatno, jer nam je prošli put Veljkov tata od svoje penzije od 15.000 dinara pozajmio da odem kod lekara na pregled i kupim vitamine.
Isprave od 700 evra- Da bismo sredili sve papire, odjavili se, prijavili, uzeli nova dokumenta i registrovali auto, potrebno nam je skoro 700 evra. To je za nas pravo bogatstvo. Mi jednostavno nemamo te pare i nemamo načina da rešimo ovaj životni problem. Nije nam jasno zašto sve mora biti komplikovano, čak i za nas koji nemamo apsolutno ništa - pita se Veljko Komatović. |
- Trebalo bi u oktobru ponovo da odem na redovan pregled, ali ni sami ne znamo kako ćemo sakupiti novac - priča Marijana koja uprkos trudničkim tegobama svakodnevno odvaja voće i povrće iz čitavog leta brižljivo čuvane baštice i ostavlja zimnicu.
Dok se kroz kuću provlači miris pečenih paprika, Veljko sa ponosom priča o džemu i ajvaru koji je njegova 29-godišnja supruga, rodom iz Kolašina, spremila. Za sedam godina braka preživeli su mnoge brodolome.
Od potucanja i zbrajanja svakog dinara za plaćanje iznajmljenih stanova do smrzavanja pod UN šatorima, dok je vazduh ledio ispod minus 20.
Sa velikim žarom pričaju o ostvarenju roditeljskog sna, ali budućeg tatu nervoza odmah uhvati kada pomisli na račune. I dugove. Jer je svaki pozajmljeni dinar velika koska u grlu. Stiska zube i priča:
Kosovo, zemlja sirotinje |
- Za najosnovnije namirnice i higijenu treba nam 10.000 mesečno. Kad nema, šta da kažem, trpimo, ustežemo se. Namicali smo pare jer se krava muzla, pa smo prodavali mleko, gajili smo povrće. Zabrinut sam jer ne znam da li će nam i naredne godine dati seme da bismo mogli da posejemo povrće. Ako toga ne bude, biće neizdrživo. Boli nas nepravda, jer nemamo pravo na povratničku pomoć, ali verujemo da će se to promeniti. Da nije nade da će se nešto promeniti, ne bismo opstali. Mi smo se koprcali i do sada, pa valjda ćemo nekako i sada izgurati.
Sećajući se koliko dugo vremena za trpezom nisu mogli da priušte sebi ni komad mesa, za Marijanu i Veljka je svaki dan borba i strah da se nešto loše ne desi, da se i ono malo sreće što imaju ne pokvari. A sada već u velikoj nemaštini, moraće da brinu i za pelene, flašice, mleko, odeću, ogrev... Veliki optimizam im tera muku:
- Zagrizli smo! Idemo dalje!
