Kosovo, zemlja sirotinje (2): Golubovi jedino pečenje
Bosonoga Ana, musave roze suknjice, poskakujući zemljanom stazom, piskavim dečjim glasićem trogodišnjakinje javljala je roditeljima da je vozilo narodne kuhinje stiglo. Stigao je ručak, odahnula je mama Gospava, jer svojim mališanima više od kore hleba i nema šta da ponudi.
Najmlađa od devetoro dece u ruke je uzela i paket slatkiša, pravu retkost u kući Savića, ali kesu nije otvorila. Trčeći je odnela u kuću da sačeka da se i ostala braća i sestre vrate iz škole i bombone rasporede na ravne časti.
Za selo Zebince u gnjilanskom kraju moglo bi se reći da je jedno od najsiromašnijih. Putem kraj praznih, napuštenih sablasnih kuća stiže se do kuće Ljubisava Savića, 52-godišnjeg poljoprivrednika, koji je u životnim neuslovima odlučio da opstane i odgaji svoje potomke.
- Živim obično, kao i svaki seljak. Na'ranimo se malo od poljoprivrede, ali ove godine je bila suša, pa ništa od toga. Malo držim stoke. Šta da radimo - slegao je ramenima Ljubisav nutkajući goste čašicom rakije, držeći ih kvrgavim, seljačkim rukama.
Sedeći povijenih leđa, polomljenih od kopanja i teških seljačkih poslova, za malenim stolom na terasi, prekrivenim starom pohabanom mušemom, krenuo je da priča o svojoj najvećoj muci. Odjednom se čuo tup udar o pod i povik najstarijeg sina Dragana. Telo malene 11-godišnje Jelene, šestog deteta u porodici Savić, povijalo se u epileptičnom grču, dok ju je brat pridržavao. Napadi epilepsije, priča 45-godišnja majka Gospava, gotovo su svakodnevni. Ne smeju da je ostave samu ni tren, jer se plaše da se ne povredi. Jelena, lepa devojčica, velikih crnih očiju je kao senka. Ne govori, ne smeje se.
- Za bolesno dete primam negu, ali to jedva pokrpi samo za lekove. Naravno, nema sve šta ti se jede, ali za naše bolesno dete i najmanje mora da ima. Kada mi je potrebno da odvedem dete kod lekara, imam dobre prijatelje Albance koji mi daju kola da je odvezem do Vranja. Ali, sada zbog plaćanja osiguranja i tablica nisam mogao da je 25. avgusta vozim, pa smo od Gračanice išli autobusom iako nemam pravo da dete vozim javnim prevozom. A, čak ni Hitna pomoć nema registracije da vozi preko. Oca je trebalo da vodim u Vranje na kontrolu, i tražili su 150 evra za osiguranje. Ako platim ocu, nemam ćerki za lekove. Teško je, ali morao sam da se opredelim. Otac ima 85 godina, a dete 11 - spuštao je pogled ispod stola Ljubisav, kao da se stidi i svoje sirotinje i svoje muke.
Čak 25 godina radio je u rudniku Trepča, a danas čitavu porodicu pokriva manje od 100 evra socijale.
U skromnoj, staroj kuhinji, gde bi se po sudovima reklo da se kuva za dvoje, Gospava je sipala čorbu.
- Videćemo šta ćemo za večeru. Obično spremam pasulj, krompir, ispržimo papriku pa natrošim deci sira unutra, i odlično. Za čokoladu i meso nemamo. Nemamo ni zamrzivač, pa kada sakupimo za salamu zavijemo u papir da odstoji duže za ovu najmanju decu. I privikli smo na ovu nemaštinu i deca znaju da nema. Jedu šta nađu. Hleb, sir. Videli su oni u školi da druga deca jedu i piju svašta, pa i oni od nas traže. Ali, i od toga su odvikli, pa više ni ne traže.
Nudila nas je da sednemo na dva skromna kreveta, u sobi u kojoj se i sedi i spava, gde je pod od starih dasaka prelepljenih preko blatnjavog temelja.
Kosovo, zemlja sirotinje |
- Za godine dece ne mogu da ti kažem, ali prvi mi je Dragan, pa onda Dragana, Zoran, Lazar, Miodrag, Jelena, Slađan, Marina, Ana. Najstariji studira, troje u srednjoj i dvoje u osnovnoj školi. Ne mogu da se požalim. Rade sve kućne poslove. Letos, nikud od kuće nisu mrdnuli. Išli su u šumu, sakupljali granje za ogrev i pomagali u bašti i oko kuće.
Melena pepeljuga Ana, konačno je dočekala svojih pet minuta. Ukrug je trčala od sreće hvaleći se svojim najboljim prijateljima zečevima, koji u stvari pripadaju njenom bratu Lazaru.
- Zeke, zečići. To su mi drugari najbolji. Ne da Laza da gi vadim, ali evo sada on nije tu. Samo malo da gi pomazim. Imam i golupčići. Da ti dam jedno golupče? Al' neki od njih i nema. Neki su mi uzeli, nema da mi gi vrati. Al, kažu da smo mi pojedeli - tužno je pogledala Ana, a onda se za tren opet vragolasto nasmejala. - A, da ti pokažem ljuljašku. Nemam nijednu lutku, znaš. A, možda bi tela onu što sama hoda. Lepe su ti patike. I ja imam sandalke, jedne sandalke imam. Hoćeš da vidiš?
San o vodovodu i telefonuMukom bi se nasmejao svako ko bi pomislio da porodica Savić živi u Evropi.
Deca neće da idu- Razmišljao sam i hteo sam da idem, ali mi deca ne daju. Oni su navikli ovde. Što se mene tiče, ni pola sata ne bih sedeo ovde. Ali, oni su navikli i neće da idu. A, dokle će to trajati ne znam, verovatno dok ne uvide da nemaju šta da rade i da moraju odavde da beže - priča Ljubisav Savić.
Bolest i škola- Kada mi je Jelena pošla u predškolsko, slali su mi prijave da branim detetu da ide. Lekari neće da napišu da ne sme, a direktorka obdaništa je tražila da Jelena dolazi. I tako svakog dana, dete ode i padne u nesvest. Mnogo smo se brinuli, ali srećom Jelenina vaspitačica je ćerka direktorke vrtića, pa je molila majku da napiše da dete ne može da prati nastavu. Jelena ima drugi stepen epilepsije i lekari su rekli da ćemo kada napuni 18 godina znati da li će preživeti ili ne - sa tugom je Ljubisav grlio svoje mezimče. |
