Trule pozorišne daske (3): Đavolje pesme i begova družina
Pozorište u Srba ima tradiciju dugu više od osam vekova iako teatarski život na ovim prostorima nije tekao bez prekida. Srpska pozorišna izvođenja u srednjem veku imala su u osnovi svetovnu i zabavljačku funkciju (improvizacije bez pisanog teksta prikazivane su na javnim mestima) i bila izvan uticaja Pravoslavne crkve.
Podaci u umetničkoj literaturi 13. veka pokazuju da su crkvene vlasti zabranjivale vernicima da odlaze na skupove gde glumci igraju svoje predstave. Monah Teodosije iz Hilandara u svom delu "Pohvale svetom Simeonu i svetom Savi" ističe, nasuprot nebeskim lepotama crkve, skomrahovo mrsko pozorište koje se priređuje na ulici, gde bezumno okupljeni svet po svakojakom nevremenu do kraja gleda i sluša štetne đavolje pesme i nepristojne, ružne reči.
Tragovi viđenih pozorišnih scena i starih sportskih svečanosti živeli su u srpskoj sredini i tokom 14. veka. Na fresci "Ruganje Hristu", slikanoj između 1317. i 1318. godine u manastiru Staro Nagoričano, zadužbini kralja Milutina, u prvom planu vide se tri osobe s dugim rukavima i nekolike s neobičnim instrumentima kako ismejavaju Spasitelja.
Vladari Srbije, koji su imali dobrosusedske i diplomatske odnose s Dubrovnikom, slali su za svetkovine svetog Vlaha (zaštitnika Dubrovnika) svoje muzičke i zabavljačke družine, a artisti Dubrovnika gostuju u Srbiji (1412, 1413. i 1426). Programe čine razne muzičke, pantomimske i lakrdijaške veštine i egzibicije.
Početkom 16. veka, poturčeni velikaš Ali-beg Pavlović, nesumnjivo srpskog porekla, poslao je u Dubrovnik svoju pozorišnu družinu kojom je upravljao Srbin Radoje Vukosalić (iz propratnog pisma upućenog Dubrovčanima može se zaključiti da je Vukosalić prvi poznati srpski glumac, upravnik putujuće pozorišne družine).
Otac srpskog teatra
Joakim Vujić
Zbog svoje teatarske aktivnosti, Joakim Vujić zaslužio je pomalo patetičnu titulu otac srpskog pozorišta. Oduševljen ovom umetnošću, prevodio je drame sa nemačkog i italijanskog jezika, a uporedo je i pisao pozorišne komade, koji su mnogo značajniji zbog upotrebe srpskog jezika u teatru nego zbog stvarnih umetničkih vrednosti. |
Zvog turske vladavine od druge (polovine 15. do početka 19. veka) u Srbiji se samo povremeno javljaju predstave svetovnog karaktera. Izuzetak je Vojvodina, koja je od kraja 17. veka živela u multietničkoj kulturi Habsburške monarhije, pa je pozorišna aktivnost bila pod srednjoevropskim uticajem.
Prva srpska predstava novog doba bila je tzv. školska drama. U Sremskim Karlovcima je 1734. izvedena "Traedokomedija" Manuila Kozačinskog, kojom počinje i novija dramska književnost u Srba.
Razdoblje školskih predstava traje do 1813, kada počinje amatersko predstavljanje. Prva predstava izvedena je u Pešti krajem avgusta 1813, a bila je to "Kreštalica" Joakima Vujića, sačinjena prema delu Augusta Kocebua.
Glumce-đake iz predstava školskog pozorišta ovde su zamenili odrasli glumci, među kojima je bilo troje profesionalnih. Pošto je došao u Srbiju, Vujić je osnovao Knjažesko-srbski teatar u Kragujevcu (1835-1836), u kojem je bio direktor, dramaturg, reditelj, glavni glumac, prevodilac i adapter dramskih dela.
