Sudbina južne srpske pokrajine (5): Život na veresiju

Dana i Zoran Simonović su se sa dvoje dece vratili pre nekoliko godina na Kosmet, jer nisu mogli da izdrže kao podstanari u Gornjem Milanovcu.

Došli smo ovde zato što nemamo ništa! U Gornjem Milanovcu smo bili podstanari, jedva krpili za mesečnu kiriju od 70 evra. Posla je bilo slabo ili nikako, a deca su morala u obdanište. Sedam stanova smo promenili, jer gazdama čas odgovaraju, čas ne odgovaraju porodice s decom. Jedva smo krpili kraj sa krajem, i samo brojali 10, 15, 21. u mesecu kada se plaćaju računi - pričaju Zoran i Dana Simonović povratnici u Srbobran na Kosovu i Metohiji, za stolom skromne kuće sagrađene opet uz stranu pomoć i posredovanje UNDP-a.

Sasvim slučajno njih dvoje, 36-godišnja Dana iz Šumadije i četiri godine stariji Zoran iz Srbobrana, upoznali su se u Kosovskoj Mitrovici, i venčali nesrećne 1999. godine. Gotovo odmah su bili primorani da izbegnu. U međuvremenu dobili su Milana i Bogdana i u Gornjem Milanovcu pokušavali da prežive sve do 2006.

- Malo nakon što su ukinuli crvenu zonu na ovom potezu, presekao sam i odlučio se vratim. Prvo se vratio moj otac, pa onda i ja. I tako su i nama sagradili kuću, a u međuvremenu smo morali da namirimo i dugove sa gazdom, za struju, vodu, ono što smo na veresiju uzimali u prodavnici, pa smo onda polako nabavljali stvari - priča Zoran ponosan što sada ima 45 kvadratnih metara krova nad glavom. Dani je savetovao da ostane u Gornjem Milanovcu, ali kaže, kirija joj je bilo preko glave.

- Pa, deo stvari smo ostavili kod gazde. Znate, dobre gazde smo imali - dodaje ironično Dana dok ispija sveže skuvanu kafu.

Dom je skromno opremljen, nešto doneto, nešto kupljeno, dovoljno, ali skromno za četvoročlanu porodicu.

- Eto sada imamo plastenik, gajili smo jagode. Zoran ide u nadnicu, dobijamo oko 100 evra minimalca i snalazimo se. I ovde ponekad uzimamo na veresiju, pa nas pričekaju. Ali, opet je lakše. Deca su dobila sveske, torbe, a Milan je bio preko Ministarstva za Kosovo na moru - priča Dana.

S jedne strane imanja je njiva, s druge šuma, s treće čistina, a do prvog komšije ima dosta. Dana priča da ju je isprva bio strah, ali da joj tri godine niko nije pokucao na vrata. Sa Zoranovim roditeljima dele dvorište, koji su u Milanovcu radili dan i noć, a sad imaju vremena da budu s unucima.

Sa Simonovićima su se u Srbobran vratile još tri srpske porodice. Bilo je i onih koji nisu uspeli da ostanu. I Dana je ubeđena da im predstoji nova seoba.

- Naša deca ovde budućnost nemaju, ovde ipak moraš da naučiš albanski da ga govoriš. Mi smo ovde manjina. Kosovo jeste srce Srbije, al' ovde Srbima nije lako. Ovde se nikad se ne zna. Srbi zavise od politike. Bukvalno. Srbija je Srbija - uverena je Dana. Zoran Simonović se s njom ne slaže. Posle devet godina prognanstava dočepao se kućnog praga i ne želi da ga napusti nikada.