Kako preživeti krizu (2): Zlatna groznica na bankomatima

Živimo u čudnim vremenima, piše nemački "Velt", toliko čudnim da investitori plaćaju nemačkom ministru finansija Volfgangu Šojbleu za to da dobiju pravo da mu daju svoj novac. Pri tom se, naravno, ne radi o tome da ministar zarađuje ispod žita, već o emisijama nemačkih državnih obveznica.

Prvi put u istoriji nemačka država ne samo da mora da nudi kamatu na ove papire kako bi ih učinila atraktivnom za prodaju, već je kamata negativna, odnosno investitori plaćaju pravo da ih kupe. Bekstvo u sigurnu luku nemačkih državnih papira posledica je globalnih kretanja na finansijskim tržištima, tako da je evro za mesec dana izgubio više od sedam odsto vrednosti.

Izlazak Grčke iz zone evro (u žargonu se ovo naziva "grexit") čini se sve verovatnijim sa posledicama koje niko ne može da predvidi. Sve više zemalja u Evropi se vrti na ringišpilu dužničke krize: Italija, Portugal, Španija, Irska, Belgija, Francuska , odnedavno i Slovenija, upozorava nemačka državna televizija ARD sa sledećom konstatacijom: Spasavanje evra košta oko 1,5 biliona evra, a odakle će se stvoriti novac još uvek je neizvesno, ali je jedno sigurno: dolaze još teža vremena.

Evropske vlade se u tajnosti već pripremaju za taj scenario, te je sasvim normalno da su i građani sve zabrinutiji šta će se desiti sa njihovim ušteđevinama. Na udaru su naročito oni koji imaju novac u bankama, čuvaju ga u vidu akcija ili vrednosnih papira investicionih fondova. Mat King, stručnjak za investicije Sitigrup banke, upozorio je da "navala na šaltere banaka da bi se podigao novac počinje munjevito, popodne sve teče normalno, a već ujutru je za sve prekasno".

Države Evropske unije garantuju za privatne uloge do visine od 100.000 evra, ali se metode zaštite razlikuju od države do države. Francuska, na primer, garancije daje za slučaj propasti pojedinih banaka, ali nikome nije jasno kako zaštita funkcioniše u slučaju kolapsa sistema. Građani treba da vode računa i o tome u kojoj je zemlji banka u kojoj čuvaju novac registrovana za rad.

Na primer, iako je Santander bank španska banka, ona je registrovana u Nemačkoj i radi po njenim zakonima. Sa druge strane, onlajn broker Kortal konzor je francuska firma i posluje po zakonima te zemlje. Škotska banka, u Nemačkoj vrlo popularna zbog visokih kamata, radi, pak, po britanskom zakonu.

Iako su Nemci sa jedne strane dobro zaštićeni zakonima, sa druge strane su posebno ugroženi jer nijedan drugi narod nije toliko štedljiv.

Na računima, u akcijama, osiguranjima, ali najviše u slamaricama oni poseduju skoro pet biliona evra (prema podacima Savezne banke), ili po jednom građaninu u proseku 60.000 evra! Zbog neravnomerne podele neki imaju previše, drugi drastično manje - ali niko ne želi da gubi. Umesto da kao i do sada na razne načine uvećavaju nominalnu vrednost svog novca, Nemci su u paničnoj potrazi kako da održe kupovnu moć onoga što poseduju.
Neki su već prebegli u navodno sigurnije investicije.

U Nemačkoj je bum tržište nekretnina, pre svega u velikim gradovima, u kojima rapidno rastu cene stanova i kuća. U metropolama kao što su Hamburg i Minhen tržište nekretnina je gotovo u potpunosti ispražnjeno, a ono što je preostalo od kuća i stanova - ili je preskupo ili ništa ne vredi. Gledajući demografski razvoj, broj ljudi se smanjuje dok broj nekretnina raste, što će jednog trenutka neminovno dovesti do pada cena. Takođe, nekretnine ne mogu brzo da se unovče, a država u krizi uvek nađe dodatne namete koje uzima od vlasnika nekretnina.

Stoga je poslednjih godina zlato postalo najsjajnije rešenje za bitku sa krizom. Cena

za uncu zlata (31 gram) je od početka prošle godine porasla sa 1.400 na 1.700 dolara, a berze govore o jagmi za plemenitim metalima. U više nemačkih gradova zlato može da se kupi i u automatima.

Oko zlata se, međutim, lome koplja: jedni ga vide kao dobru zamenu za valutu u slučaju krize, drugi govore o zlatu kao ogromnom spekulativnom mehuru. Obe strane imaju donekle pravo jer je zlato uvek preživljavalo sve valute, ali se isto tako sa njim može dosta izgubiti kada mu cena nerealno naraste, upozoravaju finansijski eksperti.

Ko je hrabar, kažu stručnjaci, kupuje akcije, iako one u kriznim vremenima još više osciliraju nego inače i generalno teško mogu da se odupru opštem negativnom trendu. Ko, međutim, ulaže na duže staze i izabere sigurne, velike međunarodne koncerne kao Nestle, Pepsi ili Bajer, može i sa akcijama dobro da prođe. Čak i ako kurs pada, sa dobrim akcijama i strpljenjem od najmanje pet godina, ulagač slobodno može da uđe u ovu vrstu rizika.