Praznici koje smo zaboravili (2): Ulubljeni dar za druga Tita

Iako je Titova štafeta poslednji put nošena 1988. godine, nositi saveznu, pa i opštinsku štafetu bila je velika čast, koju su zasluživali smo odabrani - najbolju učenici, mladi radnici, sportisti ili oni koji su stigli do republičkog takmičenja "Tito, revolucija, mir".

Milan Mijušković iz Jagodine, generalni sekretar Fudbalskog saveza, nosio ju je čak pet puta. U organe omladinske organizacije uključio se s nepunih 17 godina, a nakon odsluženja vojnog roka postao je potpredsednik Predsedništva opštinske omladinske organizacije.

Ubrzo je postavljen za sekretara opštinske omladinske organizacije i u njoj je profesionalno radio dve decenije, sve do gašenja 1989. godine.

- Dok smo nosili štafetu, osećali smo se važnim, znali smo da je to nešto značajno u našim životima jer nisu svi imali tu čast. Niko nije mogao da se samokandiduje, ni da bude na nekoj funkciji ako iza sebe nije imao rad. Morao je da bude radan, vredan, pošten i iskren. Nije moglo da se dogodi da se tu nađe neko ko iza sebe ima bilo kakve repove - priseća se Milan za "Vesti".

- Trenutak koji je svima ostao u sećanju je kada se jedna omladinka, koja je pobedila na republičkom takmičenju "Tito, revolucija, mir", saplela i pala. Tako ulubljena štafeta predata je Titu. Bojali smo se kako ćemo biti kažnjeni, ali niko nam nije zamerio.
U Titovoj Jugoslaviji najbolji učenik ili najbolji mladi radnik imali su određene privilegije koje nisu bile velike, ali su mnogo značile. Nošenje štafete bila je nagrada za uspeh.

- Kad je štafeta dolazila u naš grad, imali smo pune ruke posla. Tada nismo imali velike štamparije, već smo svako slovo na transparentima sami crtali i posebno bojili. Opštinska štafeta putovala je tri dana po selima, a savezna je bila kod nas 10 minuta. Pošto je sve trebalo uklopiti u sekund, pripreme bi trajale po dva meseca - priča Milan.

Dobrica Milanović, predsednik Fudbalskog saveza i direktor zadruge Svetozarevo, omladinski aktivista u Šuljkovcu kod Jagodine postao je sa 16 godina. Bio je član Predsedništva omladine, a sa 25 godina postao predsednik opštinske omladinske organizacije.
- Štafeta je bila umetničko delo, jer su je uvek radili poznati umetnici. Svake godine bila je različita. U sećanju mi je najviše ostala slika dece celog Strižila koja su trčala za štafetom do susednog sela jer je svako želeo da je nosi - kaže Dobrica.
Trojanka Lazarević iz Rakitova nadomak Jagodine i dan-danas s ponosom seća kada je 1977. godine kao najbolji učenik srednje škole u Gnjilanu nosila saveznu štafetu, a 1984. godine opštinsku štafetu u Jagodini kao najbolji mladi radnik firme Budućnost.

- To je poseban osećaj. Srce hoće da vam iskoči iz grudi. I ogromna odgovornost, jer se tačno znalo ko i kada treba da je preuzme i preda. Bilo je to vreme poštovanja pravih vrednosti - kaže Trojanka.
Zlatomir Lazić, izdavač iz Jagodine, 1986. postao je predsednik opštinske konferencije omladine. Ponosan je zbog toga što je omladinska organizacija u Jagodini bila inovator u mnogo čemu.

Bila je jedina van Beograda koja je imala trafiku na kojoj se prodavala "Mladina" i omladinska štampa. Njihova bina za proslavu Dana mladosti nije bila uobičajena ogromna skalamerije od pet-šest kubika dasaka, već su program izvodili na podijumu pozajmljenom iz hale sportova.

Danas, kažu Titovi omladinci, nema omladinskih organizacija, nema ni stožera okupljanja mladih. Danas su popularne stranke, radionice i kursevi koje forsira Evropa. Mladi, razočarani situacijom u zemlji, odlaze u inostranstvo.