Propast radničke borbe (1): Svinjska polutka i gola ženska

Muškarac gricka meze sa golog ženskog tela uz pravo narodno veselje! Ovo je prizor s jedne gozbe Sindikata pravosuđa Srbije, koja je održana prošle godine u hotelu Đerdap u Kladovu.

Srpski radnici traže plate

Nastao je pravi skandal kad su se video-snimci pojavili nedavno u javnosti. Direktor hotela je krivicu preuzeo na sebe, upravi se učinilo da je to baš prigodna slika za jednu sindikalnu proslavu. Iako su se sindikalci prali da nisu imali veze sa "ženskim poslužavnikom", bila je to gorka slika sindikata u zemlji koja ima bezmalo milion nezaposlenih ljudi, dok mnogi mesecima nisu videli plate ili rade samo za socijalno osiguranje.

U vreme SFRJ sindikat je delio zimnicu, svinjske polutke, krompir i imao svoje hotele gde se radnička klasa odmarala za male pare. Današnji srpski radnik polutku vidi samo u supermarketu. Prema poslednjem istraživanju, poverenje u sindikate u našoj zemlji blizu je istorijski najnižeg nivoa. U sindikalne organizacije veruje tek 15 odsto građana.

Sama reč sindikat potiče od grčke reči "sindikas", što znači advokat, pravni zastupnik, branitelj na sudu u staroj Grčkoj.

Uloga sindikata u zaštiti prava zaposlenih je višestruka, a ogleda se u zaštiti radnih, ekonomskih, socijalnih i profesionalnih interesa dobrovoljno učlanjenih radnika.

Prvi sindikati kako danas izgledaju nastali su u Engleskoj tridesetih godina 19. veka, da bi se šezdesetih sindikalni pokret proširio i u SAD. U vreme komunizma bio sindikat je bio sveta krava, što je u skladu sa tadašnjom ideologijom bilo očekivano.

Radnici su imali sva prava, pa ih nije puno zanimalo šta rade sindikalne vođe.

U bivšoj Jugoslaviji Savez sindikata je bio moćna organizacija koja je štitila prava radničke klase, organizovala letovanja širom Jadrana, pravila spektakularne prvomajske uranke i izdašno pomagala one koji su najugroženiji.

Sindikati danas nemaju gotovo nikakav uticaj, pa su odlučili da uđu u političku arenu i da podele, kažu, teret odgovornosti. Međutim kako ocenjuje Branislav Čanak, predsednik sindikata Nezavisnost, ulazak sindikata u politički život predstavlja obmanu članstva i mali puč.

- Ulazak u politiku nije predviđen sindikalnim programima, niti će sindikati imati dovoljno poslanika za ozbiljno delovanje, osim što će dobiti pričaonicu - ocenio je Čanak.

Ipak, Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata odlučila je da na predstojećim parlamentarnim izborima podrži pokret Preokret, čiji je stožer LDP. Predsednica ASNS-a Ranka Savić rekla je da je takva odluka doneta jednoglasno i zbog toga što se ciljevi tog sindikata u najvećoj meri podudaraju s principima Preokreta. Srbija je samo jednom u istoriji imala sindikalca u vlasti, i to kada je ASNS imao svog ministra u vladi dr Zorana Đinđića - Dragana Milovanovića, što se neslavno završilo. I u svetu je takav politički angažman redak, osim u vremenima potresa, kao što je to bilo sa sindikatom Solidarnost koji je srušio vlast u Poljskoj.

- ASNS je, recimo, 2007. godine izašao na izbore. Nisu dobili ni onoliko glasova koliko su uspeli da prikupe za prijavljivanje izborne liste - kaže dr Zoran Stojiljković.

Sociolog Milan Nikolić smatra da je vezivanje sindikata za politiku potez unapred osuđen na propast.

- Sindikati su u Srbiji neorganizovani, nesposobni i nisu smeli. Naši sindikati bave samo zaposlenima u velikim i uglavnom propalim društvenim firmama, razjedinjeni su, ne mogu se ni oko čega da se dogovore i deluju zajedno, a akcije su im uglavnom bez većeg efekta - smatra Nikolić.

Danas Srbija ima 26.000 različitih sindikalnih organizacija, što nas čini verovatno šampionima u svetu. U nekim preduzećima kao što su Železnice Srbije registrovano

je i više od 20 malih sindikata, a neki od njih broje i manje od deset članova! Ovoliki broj sindikalnih organizacija ne čudi ako se uzme u obzir dosta liberalan zakon koji omogućava registrovanje sa svega tri člana!

Teško je naći tačan podatak o broju radnika učlanjenih u sindikalne organizacije. Ukoliko se to pitanje postavi vođama sindikata, odgovor bi bio da je to većina zaposlenih u Srbiji. Ipak, procenjuje se da je skoro 600.000 ljudi u Srbiji učlanjeno u neki sindikat.

Članarine se u svim organizacijama skupljaju po istom šablonu, pa tako svaki radnik svojoj sindikalnoj organizaciji daje jedan odsto plate mesečno. Procenjuje se da na ime članarina srpski sindikati ubiru 20 miliona evra godišnje. Međutim, Ranka Savić kaže da je ta cifra preterana, jer veliki broj radnika u Srbiji ne prima platu, pa prema tome nije moguće ni naplatiti članarinu.

Hrvatski sindikati pokrivaju oko 35 odsto hrvatskih radnika. Većina sindikata je okupljena u pet glavnih udruženja, ali čini se da to nije dovoljno jer, kako izveštavaju tamošnji mediji, svakog meseca od 100.000 radnika ima probleme sa poslodavcima u ostvarivanju svojih prava.

Izračunato je da na ime članarine hrvatski sindikati ubiru godišnje 265 miliona kuna (oko 35 miliona evra). I u Bosni i Hercegovini sindikati više vode računa da se dogovore sa vlastima nego što su im na srcu radnička prava. Prema nekim procenama, više od 50 odsto zaposlenih ili ne prima zaradu ili je prima sa zakašnjenjem od nekoliko meseci.

Ni u Evropskoj uniji nije bolja slika. Armija nezaposlenih mladih ljudi je oružje u rukama poslodavaca za sniženje plata i ukidanje mnogih radničkih prava, uz paralelno povećanje radnih zahteva. Cilj je da nadnica u zemljama jeftine radne snage postane način vrednovanja za sve. Tako su korporacije sačuvale svoj profit, a najveći ceh krize platili su radnici, kojima su snižene zarade ili su bez posla.