Ispovest Stanka Subotića (2): U zmijskom leglu

Objašnjavajući zagrebačkom "Nacionalu" da su ga godinama proganjali ratni profiteri, ultranacionalisti i kriminalci iz Srbije, srpski preduzetnik i švajcarski državljanin Stanko Subotić otkriva ko su ljudi koji su mu danas za vratom.

Ratko Knežević

 

- Ja sam poslovni čovek koji nikad nije imao problema sa zakonom bilo gde u svetu, a za koga pre pisanja 'Nacionala' i početka te hajke niko nije ni čuo. Imao sam ekskluzivna distributerska prava za područje Balkana s najvećim svetskim proizvođačima duvana. Imao sam i velike promete i velike profite. Sve je rađeno preko firmi i po zakonima država u kojima sam poslovao. Plaćao sam sve takse, poreze i obaveze koje su zakoni predviđali. Nije tajna da sam puno i zarađivao i da sam za sebe i svoje preduzeće stvorio milione. Naravno da sam kao bogat čovek postao i meta raznih "predatora" širom bivše države. Jedan od takvih, Ratko Knežević, kojega sam površno poznavao, pozvao me u januaru 2001. i počeo da mi objašnjava svoje probleme. Rekao mi je tada da mu je navodno Crna Gora dužna nekakav novac, da nemaju da mu daju i da bi bilo dobro da ja, koji sam zaradio milione u Crnoj Gori preko svojih distributerskih prava i trgovine cigaretama, taj dug njemu platim, da će on to ceniti i da ću u njemu imati prijatelja.
 

Ucenjivači se javljaju
 

ŠEFOVI SRBIJE: Slobodan Milošević i Jovica Stanišić

 

Kakve vi veze imate s tim što njemu Crna Gora duguje novac?

- Apsolutno nikakve. Ali, to je klasičan kriminalni stil reketiranja. Ja sam tih godina plaćao sve i svašta, svakome kome je pomoć bila potrebna i znalo se da sam široke ruke. Knežević je verovao da ću radije platiti 1,7 miliona maraka njemu nego da ulazim u sukob. Kako sam od prijatelja iz Crne Gore čuo da se Knežević služi takvim metodama za iznuđivanje novca, odbio sam njegov zahtev i to mu jasno stavio do znanja. Nekoliko dana nakon toga dobio sam na privatni faks tekst koji će o meni biti objavljen ako ne uplatim novac, ispostaviće se malo kasnije da je to bio prvi članak u 'Nacionalu'.

Pre nego što je objavljen?

- Da, pre nego što je izašao. Pokazivali su mi šta će se dogoditi ako im ne platim. Toga dana kod mene je bio Milan Janković, poznatiji kao Filip Cepter, kad mi je stigao faks.

Vlasnik Ceptera?

- Da, on. I on je znao da se sprema velika medijska hajka na mene, ali i na Đinđića. Doznao je to u Monte Karlu od jednog medijskog mogula iz Hrvatske i o tome obavestio i samog Đinđića. Taj faks s datumom prispeća posedujem i danas. Nisam hteo da plaćam reket kriminalcima, a sadržaj tog teksta zasnivao se na apsolutnim lažima i besmislicama, pa sam verovao da ne postoji medij koji bi reskirao da tako nešto objavljuje. Bio sam naivan, nisam ništa znao o medijima, o sprezi medija i kriminala, o medijskom reketu, o trikovima kojima se služe novinari reketari. Taj tekst je primer medijske manipulacije i zloupotrebe novinarstva. Napisan je na bazi istinitih podataka (datum mog rođenja, adresa, nazivi preduzeća, imena poslovnih saradnika, članova porodice), poluistina (čime sam se bavio, kako je izgledala distribucija cigareta, hrvatsko državljanstvo, veze sa Đinđićem i Đukanovićem i sl.) i apsolutnih laži (moje učestvovanje u kriminalu, naručivanje ubistava, pretnje, odredi smrti). Ja sam verovao da se neće usuditi tako nešto objavi, a da prethodno barem mene ne pozovu i provere da li je nešto od toga tačno.

To je ona slavna naslovnica: "Najveći mafijaški bos Balkana"?

- Tako je. To je bio prvi članak o meni u bilo kojem mediju. Objavljen kao sredstvo reketa, bez provere, a da me niko iz redakcije nije pozvao i makar nešto pitao ili proverio. Odmah nakon objavljivanja pozvao me je Knežević, zadovoljno mi saopštio šta je kadar da učini i ponovo zatražio novac. Ja sam, i dalje u šoku, angažovao advokata u Zagrebu i pošao ravno u beogradsko tužilaštvo i prijavio Ratka Kneževića. Otvoren je postupak protiv njega i trajao je sve do jednog čudnog događaja koji se zbio nakon što je ubijen Zoran Đinđić. Knežević, protiv kojega se vodio postupak u Srbiji i čak mu je određen pritvor, tada je na vrlo čudan način saslušan u Zagrebu, a da ni moj advokat nije znao da će biti saslušan. Na osnovu tog svedočenja u Zagrebu on je u Beogradu oslobođen svake odgovornosti. Taj primer vam sam po sebi pokazuje kakva je bila sprega državnih i kriminalno-medijskih krugova Srbije i Hrvatske.

Uporedo se puno toga događalo. Moram spretno da pokušam da vam to objasnim, a da ne odlutam. Imamo vremena.

- Isprva nisam shvatao da je taj tekst početak kampanje i da je to samo deo velike slike, odnosno akcije kojom je grupa ljudi htela da mi otme zarađen novac. Nisam shvatao ukupne dimenzije.

Ko se udružio?

- Moram ponovo da napravim malu digresiju. Osim što sam distribuirao cigarete, ja sam 1995. i 1996. u Srbiji imao i prava na djuti-fri šop. Tadašnja Služba državne bezbednosti omogućila mi je da otvorim jedan takav dućan. U prvom trenutku nisam bio svestan da se tako uvlačim u zmijsko leglo ljudi iznimno loših namera. Verovao sam da je to posao kao i svaki drugi.
 

Gospodari iz senke

Ako se dozvola traži od SDB-a, to baš i nije običan posao.

- Morate znati da su tada oni bili gospodari svega. Niste mogli nijednu poslovnu dozvolu dobiti a da je oni ne odobre. Ja sam već bio poslovno izgrađen i finansijski moćan. U tom poslu distribucije sam imao ekskluzivne ugovore s najvećim proizvođačima cigareta na svetu, pa je moje dobijanje dozvole za te dućane meni izgledalo logički potpuno poslovno. U isto vreme intimno sam bio opoziciono nastrojen, čak sam povremeno pomagao Demokratskoj stranci. Verovao sam da mi dozvolu daju iz poslovnih razloga, ali i da tako hvataju kopču s razdobljem koje je neminovno dolazilo nakon Miloševića i završetka rata u Bosni. Priznajem da sam bio naivan, odnosno da sam mislio da sam sa svojim kapitalom i poslovima koje imam u Evropi zaštićen. Nisam znao da su mi još tad, kad su me uvukli u taj posao, po svojim zakonima odredili sudbinu. Da oni veruju da postajem njihovo vlasništvo. Ponašali su se kao i prema svima ostalima. Verovali su da su gospodari svega i svakoga u Srbiji. Ja sam radio i zarađivao, verovao da je taj novac moj i mojih kompanija, a oni su smatrali da je to njihovo. Nisam to shvatio dok nisu počeli da traže novac, i to iznose koji su se s vremenom povećavali, pa čak počeli da nadmašuju i same promete. Pobunio sam se, prestao da dajem, a 1997. sam morao da odem iz Srbije.