Tužakanje kao srpski hobi (3): Ko je prav, taj će da bude lav

Nekada se po selima oko Vranja sudilo za međe, naročito ako bi se pomerila nakon oranja ili za šljivu džanariku koja bi sama niknula na međi, pa bi nastao spor čija je i ko će je brati. Stranke, čak i kada nisu u pravu, svoju šansu vide u narodnoj mudrosti: "Ako bi sve bilo pravo, udarilo bi u nebo."

Okružni sud u Vranju nekada

 

Danas je manje parničenja na selu, jer su mnoga zamrla, pa nema protiv koga da se podnese tužba, makar iz inata. Ipak, kako tvrdi advokat Dragan Nikolić, nađe se po koji slučaj sa sela, gde parničenje pokaže da se naš mentalitet nije promenio.

- Dođe čovek i kaže mi: 'Samo ga dosudi, da dobijem parnicu i da ceo kraj sazna za to, ne pitam koliko košta' - navodi Nikolić.

Da je tako, govori slučaj dvojice rođene braće iz planinskog poljaničkog sela, koja su na završetku osme decenije života, ali im to ne smeta da se od 2006. godine tuže za prolaz kroz zajedničko dvorište i korišćenje struje sa zajedničke bandere. Do sada je bilo 10 parnica i obojica su dobila po pet. Uredno plaćaju advokatima, dobijaju presude i tako u krug, prolaze i dalje kroz dvorište gde im se prohte, a struju i dalje nemaju.

- Pošto živimo sami na brdu, hteo sam da olakšam obojici kretanje po dvorištu. Doveo sam čoveka sa mašinom da izravna, ali ovaj izađe i iz čista mira poče da viče: "Tatko li ti je prepisao sve, pa će radiš kako ti padne na tu tvoju ludu glavu." Najuri onog čoveka, a kome je koliko prepisano videće se na sudu. Dok je živ ima da čuva stoku i prodaje za sud i advokata, a on ima da jede surutku i kukuruzan hleb i da ide sa pocepanim čakširama. I na pravom putu čovek polomi nogu, ali ja neću. Dovoljno sam pečalio u inostranstvu, radio danju i noću i jeo jednom dnevno. Pare su u banku i one su da se troše u ove godine meraklijski. A veći merak od ovog da dosudim brata katila nema - izjavio je jedan od parničara svom advokatu.

Godinama su se u jednom pčinjskom selu komšije sudile za proširenje zajedničkog puta. Sa jedne strane je potok, a sa druge neobrađena livada ni u čijem vlasništvu. Kuće komšija su pored te livade, a spor je nastao kada je jedan od njih kupio polovan traktor i hteo da proširi put kako bi nesmetano prolazio. Prvobitnu stazu hteo je da uredi, ali komšiji se to nije svidelo.

- Kažem mu da je to državna zemlja, da će i on koristiti taj put, ali on zapeo kao pinter u čvor, pa viče kako to nije moje i neće da mu traktor prolazi ispred kuće i stvara buku od koje deca ne mogu da mu spavaju. Krenem da radim, on izađe sa sekirom u rukama i kaže: "Na sud brale, da se utvrdi ko je u pravu. Ko je prav, taj će da bude lav." Terali smo kera tri godine, a on izgubi spor, sud je dosudi da mogu da proširim put za 40 cm. Platio je sudske troškove i ostalo, a za to morao je da proda kravu i bika. Sad savio vrat, a ja uprčim nos u nebo, da se vidi ko je lav. Kad se preračuna mogao je za te pare da kupi pola planinu, livade i šumu, gore osim nas nema više žive duše, ako ne računamo vukove, divlje svinje i lisice - naveo je parničar dobitnik svom advokatu.

Bilo je na stotine ovakvih parnica, tipičnih za Srbe i Vranjance, kao što je i ona da je zbog kafanskog duga od 10 evra optuženi na kraju morao da plati 1.000 jer se krio pet godina i izbegavao sudske pozive. "Mrša (telo) u zemlju, a duša pred Boga", tako kažu Vranjanci kada su pravda i krivda u pitanju, pa kako se kome svidi, tužiocu ili optuženom.

ZAKLELA SE U DETE I DOBILA SPOR
Advokat Dragan Nikolić pamti i slučaj devojke sa sela koja se udala u Vranje.
- Udala sam se mlada, čvrsta kao grudva zemlje. Pupoljak od ruže da uzmeš, otvoriš i u slast mirišeš, to sam bila! Moj domaćin, božem varošanin, više palamudi nego što radi i sve mu nešto smeta, a najviše ja. A, na šta sam došla? Na jednu staru kućicu, kao u tursko vreme da je pravljena. Srušismo to, sagradismo malu, ali novu kuću. Taman po meru, za nas i buduću decu. Ali, kad te nešto uroči, a mislim da su svekrvine oči, ništa ti se ne daje. Nikako da ostanem trudna, a godine prolaze. Muž je počeo da viče, a od dranje pređe na maltretiranje, pa njegovi roditelji i starija sestra počeše da udaraju u doboš: "Ovca jalovica za našu kuću nije!" Dođosmo do duvara i razvedosmo se Udadem se ponovo, nađem pravog čoveka, krotkog i mirnog. Savijem tabak i na sud, tražim polovinu kuće koju smo u braku zajednički gradili. Grdne godine prođoše u provlačenju po sudovima, dolazile su bivše komšije i lažno svedočile. Sa drugog muža odmah sam zatrudnela. Uđem na suđenje sa detetom u rukama, a ono šest meseci, plače ne staje, oseća moju muku. "Evo, gospodine sudijo, 11 godine sam ga čekala, odmah da mi umre ako ne govorim istinu", rekoh. Sudija se zamisli i presudi, dobila sam spor i polovinu kuće - ispričala je mlada žena koja je pravdu isterala na sudu.

PRASE UMESTO HONORARA
Godinama je jedan vranjski advokat zastupao jednog klijenta iz obližnjeg moravskog sela i kad su dobili spor ovaj mu je rekao da nema para da mu isplati uslugu.
- Digao bih ruke da nisam znao da je veliki prevarant. Razmišljao sam šta da radim, a onda doneo praktično rešenje, otišao sam kod njega kući, otvorio kokošarnik, hvatao kokoške, vezivao ih za noge i tovario u gepek. Preračunao sam se, treba još da plati, pa se vratim po petla, a kad vidim jedno ubavo prase od 30 kila, uzmem i njega.

Sutra - Tužakanje kao srpski hobi (4): Kamen za kupus i obešena mačka