Jugoslavija na ruševinama Srbije (4): Šestorica u ime miliona

Umesto da se obraduje širokogrudosti saveznika oko teritorijalnih ustupaka Srbiji, predsednik srpske vlade Nikola Pašić je bio krajnje nezadovoljan. Iznenađenom ruskom poslaniku Trubeckom prigovorio je da u memorandumu primećuje odsustvo garancija za Hrvatsku i zapitao ga zašto se ne spominju krajevi gde žive Slovenci.

Učesnici Krfske konferencije

Istoričar Nikola Popović konstatuje: "Na ruske i savezničke predloge da prepusti Bugarskoj deo Makedonije, po ugovoru iz 1912. godine, a da zauzvrat dobije Bosnu i Hercegovinu, severnu Albaniju i izlaz na Jadransko more, Srbija je redovno odgovarala negativno. To se kosilo s njenim ratnim ciljem - ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca koji je ona postavila i želela da u celini realizuje". Pašić je pozvao polovinom 1917. na Krf radi "radnog dogovora" jedan broj članova Jugoslovenskog odbora iz Londona, koji su formalno predstavljali Srbe, Hrvate i Slovence iz Austrougarske. U Grčku su stigla dva Hrvata, jedan Slovenac i jedan Srbin iz Bosne i Hercegovine, a tu su im se priključila još dva Hrvata. Tako je nekoliko miliona Južnih Slovena iz Habzburške monarhije predstavljalo samo šest ljudi, koji su bili uglavnom advokati i lokalni političari iz Dalmacije i Istre.

Sumnjivi potpisi

Jugoslovenski odbor u Londonu 1916. godine

 

Na čelu ove grupe iz Jugoslovenskog odbora bio je Ante Trumbić, advokat iz Splita i narodni zastupnik u Dalmatinskom saboru. Kraljevinu Srbiju je predstavljala cela srpska vlada sa Pašićem. Mada zamišljen kao radni sastanak, ovaj susret srpskih i jugoslovenskih predstavnika pretvorio se u istorijsku Krfsku konferenciju. Konferencija je trajala od 15. juna do 27. jula 1917. godine.

Održano je bezbroj sednica o mnogim pitanjima vezanim za stvaranje nove jugoslovenske države, koja je trebalo da se zvanično proglasi posle rata. Na kraju je objavljena Krfska deklaracija koju su potpisali Nikola Pašić i Ante Trumbić i u kojoj se između ostalog kaže da su se "autorizovani predstavnici Srba, Hrvata i Slovenaca složili da na bazi samoodređenja naroda i na demokratskim principima osnuju zajedničku jedinstvenu, slobodnu i nezavisnu državu, koja će biti ustavna, demokratska i parlamentarna monarhija s dinastijom Karađorđevića na čelu, a zvaće se Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca".

Pašić se na Krfskoj deklaraciji potpisao kao predsednik demokratski izabrane vlade, ali potpis Ante Trumbića izaziva sumnju, jer se postavlja pitanje da li je Jugoslovenski odbor, čiji je on bio predsednik, legitimni predstavnik srpskog, hrvatskog i slovenačkog naroda u Austrougarskoj - da li predsednik jednog političkog tela, koje nije izabrano voljom naroda, može odlučivati u ime tog naroda o ujedinjenju u jednu državu. Ubrzo se ispostavilo da pravi predstavnici hrvatskog i slovenačkog naroda - narodni poslanici u Hrvatskom saboru u Zagrebu i Bečkom parlamentu - ne samo da nisu bili za ujedinjenje svojih naroda za Srbijom, nego su izričito zahtevali da Srbi, Hrvati i Slovenci iz Austrougarske ubuduće žive isključivo u Habzburškoj monarhiji.

Na zasedanju Bečkog parlamenta, održanom 30. maja 1917. usvojen je velikom većinom glasova predlog tzv. "Majske deklaracije", koji su podnela 33 hrvatska i slovenačka poslanika, a u kojoj se kaže: "Potpisani narodni zastupnici udruženi u Jugoslovenskom klubu izjavljuju: da na temelju nacionalnog principa i hrvatskog državnog prava zahtijevaju ujedinjenje svih zemalja (Austrougarske) monarhije u kojima žive Slovenci, Hrvati i Srbi, u jedno samostalno, od svakog gospodstva tuđih naroda slobodno, a na demokratskoj osnovi sazdano državno tijelo, pod žezlom habzburške dinastije".

U želji da se Krfska deklaracija prikaže kao dokument koji izražava volju srpskog, hrvatskog i slovenačkog naroda da se ujedini u jugoslovensku državu, njen pandan, Majska deklaracija je i u Kraljevini Jugoslaviji i u SFRJ grubo falsifikovana. Naime, posle završetka Prvog svetskog rata u javnosti se iznosio podatak da su južnoslovenski poslanici u Bečkom parlamentu zahtevali ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca u jednu državu, ali je prećutkivano da su zajedničku državu želeli u okviru Austrougarske, a ne Kraljevine Jugoslavije. Da se "bratstvo i jedinstvo" jugoslovenskih naroda gradilo na grubom falsifikatu, morao da prizna čak i uvaženi hrvatski književnik Miroslav Krleža u svojoj "Enciklopediji".

Poznavaoci političkih prilika su tvrdili da su jasan pokazatelj za kasnije probleme koji su potresali Kraljevinu Jugoslaviju bili međunacionalni odnosi u Srpskom dobrovoljačkom korpusu, koji je formiran u leto 1916. u Rusiji. Istoričar Dragoslav Janković utvrđuje da su "dobrovoljci bili barometar pravog raspoloženja hrvatskog i slovenačkog naroda u prvom kolektivnom susretu sa srpskim narodom u toku Prvog svetskog rata." Svi problemi koji su opterećivali odnose Srba, Hrvata i Slovenaca mogli su da se uoče u ovoj jedinici. Svi koji su imali i malo političkog sluha mogli su iz ponašanja vojnika i oficira, pripadnika ova tri naroda izvući korisne pouke za budućnost, ali to, nažalost, nisu učinili.

Politički stavovi Hrvata i Slovenaca koji su do nedavno bili austrougarski vojnici, zatim ruski zarobljenici, da bi najzad dobili status srpskih dobrovoljaca, podudarali su se sa mišljenjem predstavnika ova dva naroda u Jugoslovenskom odboru u Londonu, koji je formalno zastupao interese Južnih Slovena iz Austrougarske. A stavovi hrvatskih i slovenačkih političara u ovom odboru bili su različiti od stavova srpske vlade u pogledu ciljeva i zadataka Srpskog dobrovoljačkog korpusa. Dok su vlada i vrhovna komanda na Krfu smatrali da su dobrovoljci neophodni za popunu desetkovane srpske vojske uoči operacija na Solunskom frontu, hrvatskim predstavnicima u Odboru je formiranje ovog Korpusa trebalo da pokaže spremnost hrvatskog i slovenačkog naroda da napusti svoje dotadašnje pokrovitelje, Habzburšku monarhiju i Nemačko carstvo i da se priključi silama Antante, čija je pobeda bila na vidiku.

Ante Trumbić nije krio svoje mišljenje. On je 19. aprila 1917. uputio pismo predsedniku srpske vlade Nikoli Pašiću u kojem mu je otvoreno saopštio: "Ne žalimo žrtve našeg (hrvatskog) naroda u ovome ratu za našu zajedničku stvar... ali želimo, da te žrtve budu iskorišćene, što je više moguće, za naš politički cilj, jer se krv u ratu ne prolijeva zato da se ratuje, nego zato da se postigne cilj, kome su žrtve namjenjene".

Dobrovoljci iz Amerike

Veliko razočaranje je nastalo kada se nisu ispunila Trumbićeva obećanja da će se "na hiljade Hrvata i Slovenaca", koji su kao iseljenici živeli u Americi i Kanadi prijaviti u srpske dobrovoljačke jedinice. Na Krf je naime, iz Amerike stiglo samo 200 Hrvata i još manje Slovenaca, dok je u prvom transportu bilo više od 4.000 Srba. Uverenje ili iluzija Nikole Pašića da su "Srbi, Hrvati i Slovenci jedan narod sa tri imena" i da imaju jedan zavičaj, bilo je ozbiljno uzdrmano kada mu je Trumbić pismeno saopštio razloge zašto se Hrvati nisu odazvali u dovoljnom broju:

"Shvatite da je kod srpskih elemenata izvan otadžbine mnogo lakše imati uspjeha kada se radi za pomoć Srbiji, jer već samo ime dovoljno je da im objasni stvar i pobudi oduševljenje za nju, ali to nije dovoljno za rad kod Hrvata i Slovenaca, osobito kod nas, kojima, kad ih se zove u dobrovoljce, treba uliti uvjerenje da se ne radi samo o zasebnoj srpskoj stvari, već i o njihovoj i da se borba, u koju ih se zove, vodi za oslobođenje i njihovog zavičaja, jednako kao i onoga njihove srpske braće".