Rat u Libiji po receptu iz Srbije i Iraka
Vojna intervencija u Libiji imala je sličan scenario kao i agresije na Srbiju 1999. i Irak 2003. godine - od ratne i medijske propagande i pripreme sukoba, preko identičnih diplomatskih mehanizama, do sličnih strategija vojnih aktivnosti.
Nakon što su šefovi navedenih država odbili "poslušnost", NATO je pokrenuo duge i iscrpljujuće intervencije pod izgovorom zaštite života civila i, navodno, sve veće humanitarne krize.
Kao rezultat tih akcija, lideri triju zemalja - Slobodan Milošević, Sadam Husein i Moamer Gadafi, izgubili su vlast. Milošević, doduše, zvanično na izborima, Husein je čak i pogubljen, dok se Gadafi povukao izvan Tripolija nakon upada pobunjenika u njegov kompleks Bab al-Azizija.
Šta se dogodilo sa teritorijama? Kosovo i Metohija je pod međunarodnim protektoratom, upravom Unmik-a i Kfor-a, Irak je nakon invazije pao pod vojnu okupaciju "multinacionalne koalicije" pod vođstvom SAD, dok je Libija trenutno pod prelaznom vlašću libijskih pobunjenika. Teritorijalni suverenitet? Šta to beše...
Napadi na "vojne ciljeve", a za neke se ispostavilo da su sve samo ne vojni, doveli su do brojnih žrtava, uključujući civile koji su podvođeni pod kolateralnu štetu.
Napadi na SRJ trajali 78 dana
NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije počelo je 24. marta 1999. godine, bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, zbog optužbi da srpske snage bezbednosti vrše etničko čišćenje kosovskih Albanaca.
NATO se odlučio na samostalnu oružanu intervenciju navodeći kao razlog dešavanja u selu Račak (oružani sukob srpske policije i pobunjenih Albanaca), kao i to da je delegacija Jugoslavije odbila da potpiše ponuđeni sporazum u Rambujeu.
Šteta do 100 milijardi dolara
Procene štete koju je imala SRJ kreću se od 30 do 100 milijardi dolara. Konačan broj žrtava zvanično nije saopšten, a srpske procene se kreću između 1.200 i 2.500 poginulih i oko 5.000 ranjenih. |
Preduzete su vojne mere "radi sprečavanja i otklanjanja pretnji miru, suzbijanje dela agresije", kako ih je pravdao pozivajući se na preambulu Povelje UN.
Inače, ponuđenim sporazumom u Rambujeu je ozbiljno ugrožavan suverenitet SR Jugoslavije: zahtevan je ulazak NATO trupa na Kosovo i Metohiju i njihovo slobodno kretanje celokupnom teritorijom SRJ, i predviđan referendum o samoopredeljenju na Kosovu i Metohiji kroz tri godine čiji bi rezultati bili "značajan faktor" u odluci o konačnom statusu.
U napadima koji su bez prekida trajali 78 dana teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, crkve i manastiri.
Napadi su suspendovani 10. juna, nakon potpisivanja vojno-tehničkog sporazuma o povlačenju jugoslovenske vojske i policije sa Kosova i Metohije.
Istog dana u Savetu bezbednosti je usvojena Rezolucija 1244 po kojoj SR Jugoslavija (Srbija) zadržava suverenitet nad Kosovom i Metohijom, ali ono postaje međunarodni protektorat pod upravom Unmika i Kfora.
Svrgavanje Sadama Huseina
Takođe u martu (20. marta) 2003. godine SAD i NATO trupe su izvršile invaziju na Irak da bi smenili predsednika Sadama Huseina, koji je od strane zapadnih sila (SAD i Velike Britanije) optužen za ubistva svog naroda, te su ga optužili za proizvodnju oružja za masovno uništenje, koje navodno predstavlja pretnju za ceo svet.
S tim u vezi, rezolucijiom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija iz 2002. godine Irak je pozvan da sarađuje sa inspektorima UN.
Do rata je ipak došlo, Husein je pogubljen, a od nuklearnog naoružanja nije bilo ni traga, niti je ikada išta otkriveno u vezi sa tim.
Međutim, agresijom zapadnih sila u Iraku i izbijanjem građanskog rata poginulo je na desetine hiljada ljudi (procene su od 150.000 do milion), a sve pod plaštom demokratije.
Sukob je doveo do velikih žrtava i razaranja zemlje, da bi američki predsednik Džordž Buš 1. maja proglasio pobedu, navodeći da je misija "uspešno okončana". Irak je nakon invazije pao pod vojnu okupaciju "multinacionalne koalicije" pod vođstvom SAD.
Analitičari prave razloge vide, pre svega, u ekonomskim interesima (nafta) velikih sila odnosno SAD, što se ujedno vidi i kao osnovni povod izazivanja krize u Libiji.
NATO kao podrška pobunjenicima
Kada je reč o Libiji, i tu je, zanimljivo, operacija krenula u martu. Kao i u slučaju SRJ, zona zabrane letenja se praktično pretvorila u podršku protivnicima Maomera Gadafija.
Postoje i razlike - libijska operacija je organizovana relativno brzo, uz podršku ne samo NATO, već i Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i država van alijanse. Operacije u Libiji utemeljene su na rezoluciji Saveta bezbednosti UN koja je usmerena na "sprečavanje stradanja civila i humanitarne krize".
Libijski pobunjenici imali su podršku NATO-a, ali borba za svrgavanje Moamera Gadafija bila je unutrašnji ustanak podstaknut domaćim nezadovoljstvom i delo libijskih kopnenih snaga.
Informacije o broju nastradalih i povređenih u sukobima su još uvek nepouzdane, dok je meta konstantnih napada iz vazduha i s mora - Tripoli, doživeo velika razaranja. Meta napada bio je i Gadafijev kompleks Bab al-Azizija.
Kako prenose agencije, glavni kratkoročni izazov u Libiji je bezbednost Tripolija, dok nedovoljno brojne i bez pravog plana, američke snage u Iraku nikad nisu uspele da osiguraju bezbednost.
S obzirom da dešavanja u Libiji imaju sličan scenario poput onih u SRJ i Iraku, legitimno je pitanje da li će Gadafi uspeti da izbegne sudbinu Slobodana Miloševića i Sadama Huseina. Libija nije.
