Amerikanci traže istinu (6): Zlikovcima ni dana kazne

Knjiga američkih autora "Masakr u Srebrenici: dokazi, kontekst, politika" tumači zašto je zvanična verzija o najprotivrečnijem događaju u ratnoj Bosni puna laži i tajni.

Da sistematski pokolj srpskog civilnog stanovništva zapadno od Drine od strane Nasera Orića nije kvalifikovan kao zločin protiv čovečnosti, odslikava političke ciljeve sponzora Haškog tribunala, pre svega američkog ambasadora Madlen Olbrajt koja je organizovala postavljenja glavnih tužilaca i ključnih figura vezanih za Tribunal, piše Džordž Bogdanič u knjizi "Masakr u Srebrenici".

Egipćanin Šerif Basiuni, vođa ekspertske komisije UN i predavač islamskog prava u Čikagu, nije ni pomenuo Orićeve ubilačke napade na okolnu populaciju u završnom izveštaju ekspertske komisije iako je na raspolaganju imao forenzičke dokaze iz obimnih izveštaja beogradskog patologa dr Zorana Stankovića.

Nasuprot tome, odluka da se za genocid optuže lider bosanskih Srba Radovan Karadžić i general Ratko Mladić za događaje u Bosni iz 1992. doneta je manje od dve nedelje nakon što su bosanski Srbi zauzeli Srebrenicu, i poslužila je za diplomatsku izolaciju bosanskih Srba".

Karadžićev predlog

Pošto su SAD i druge stalne članice Saveta bezbednosti imale pravo veta, rad Tribunala je bio inherentno politički, pa su čak i najbesramniji zločini muslimanskih jedinica imali nizak prioritet, kaže Bogdanič.

On objašnjava: "Orićevo uništavanje srpskih sela je stvorilo dva velika problema za njegove trupe u 1993. Srebrenica je, što se hrane tiče, zavisila od opljačkanih srpskih

sela, a ti izvori su uništeni. U međuvremenu, Srbi koji su preživeli masakre duž muslimanskih linija snabdevanja su dali sve od sebe da blokiraju konvoje međunarodne pomoći. Muslimanske izbeglice su se žalile da je hrana uvek dospevala do Orića koji je organizovao unosnu crnu berzu. Međunarodni zvaničnici su ohrabrivali izbeglice da izaberu svog čoveka koji bi organizovao distribuciju hrane, ali je on ubijen dan nakon što je izabran. Drugi Orićev problem je nastao kada su bosanski Srbi, nakon masakra u Kravicama na pravoslavni Božić 1993, formirali Drinski korpus za zaštitu preživelih srpskih stanovnika i za uništenje Orićevih snaga. Posle poraza kod Cerske i Konjević Polja Orić je bio potisnut nazad u Srebrenicu. 'Da nije bilo zalaganja trupa UN', pisao je Džon Pamfret u Vašington postu, 'Orić bi bio mrtav, zarobljen, ili bi živeo po šumama'. Umesto toga, gospodar rata je sada mogao da koristi kao štit srebreničke civile koji su zavisili od njega. Oriću je omogućeno da ostane u Srebrenici zato što je, kako kaže lord Oven, 'Savet bezbednosti doneo kobnu odluku da Srebrenica i okolina budu smatrane za zaštićenu zonu, oslobođenu oružanih napada a da pri tom nije izvršena ni demilitarizacija niti su određene granice ove zone'. On dodaje: "Osnovna greška koncepta 'zaštićenih zona' prema mišljenju snaga UN bila je u tome što je muslimanima dozvoljeno da izbegnu razoružavanje, što je čitav koncept učinilo nebezbednim"...

"Petog februara 1994, smrtonosno granatiranje pijace Markale u Sarajevu, kada je ubijeno 49 ljudi, a ranjeno 200, omogućilo je Americi da izvrši pritisak na UN da prihvate sistem zamki po kome bi svaki napad Srba na zaštićene zone mogao da izazove vazdušne udare protiv njih", nastavlja Bogdanič.

"Stejt department i američki ambasador Medlin Olbrajt brzo su osudili Srbe za eksploziju, a muslimanska strana je pokušala da prekine pregovore... Sedmog februara 1994, komandant Unprofora Fransis Brikmon je izvestio šefa civilne misije UN Jasuši Akašija, da 'bosanska armija u Sarajevu svakodnevno provocira Srbe. Od sredine decembra, bosanska armija je pošla korak dalje koristeći tešku artiljeriju protiv srpskih predgrađa Sarajeva'. Vođa bosanskih Srba Radovan Karadžić je predložio bosanskom predsedniku Aliji Izetbegoviću zamenu Vogošće, predgrađa Sarajeva koje su držali Srbi, za Srebrenicu. Na kraju su posrednici prihvatili ovu ideju, ali je, kako navodi Bogdanič, problem za Izetbegovića je bio u tome što nije mogao javno da prizna ove ideje da ne bi izgubio podršku tvrde linije koja ga je dovela na vlast.

"U intervjuu iz 1998. sa novinarom muslimanske publikacije Dani, Hakija Meholjić, saradnik Nasera Orića i bivši šef srebreničke policije, seća se da je na Bošnjačkoj konferenciji u Sarajevu 1993. Izetbegović rekao da je sa predsednikom Klintonom razmatrao različite scenarije za Srebrenicu", piše Bogdanič i prenosi razgovor: Meholjić: Primio nas je predsednik Izetbegović i odmah posle dobrodošlice nas upitao: "Šta mislite o razmeni Srebrenice za Vogošću?" Nastala je tišina, a onda sam ja rekao: "Gospodine predsedniče, ako je to gotova stvar, onda nije trebalo da nas pozivate ovde jer treba da se vratimo i suočimo se sa narodom i lično prihvatimo težinu takve odluke". Novinar: "Dakle odbili ste Izetbegovićevu odluku?" Meholjić: "Odbili smo je bez diskusije. Onda je on rekao: 'Znate, Klinton mi je u aprilu 1993. ponudio da četničke snage uđu u Srebrenicu, pobiju 5.000 muslimana a zatim da usledi vojna intervencija".

Meholjić je i kasnije dao intervju o ovoj zapanjujućoj Izetbegovićevoj izjavi za jedan holandski dokumentarac koji je prikazan kao dokaz pred Haškim tribunalom. Prema ovom dokumentarnom filmu predsednika Izetbegovića su ispitivali islednici UN o ovim navodnim izjavama. On je porekao da ih je dao i izjavio da je prihvatio mišljenje delegacije o razmeni teritorija. Američki izaslanik Robert Frejžer je radio na diplomatskom rešenju kojim bi se izvršila razmena Srebrenice, Žepe i Goražda za predgrađa Sarajeva koja su držali Srbi.

"Ali je ista ona čvrsta američka struja koja je organizovala ilegalno snabdevanje muslimana oružjem, uspela da uništi Frejžerovu diplomatsku inicijativu u proleće 1995", piše Bogdanič.

"Efekat pritiska koji su vršili američki pregovarači postao je očigledan za upućene posmatrače kada se vojska bosanskih Srba povukla iz gradova zapadne Bosne kao što su Bosansko Grahovo i Glamoč, ostavljajući srpsko stanovništvo zapadne Bosne na milost i nemilost hrvatskim i muslimanskim napadima. Ova mesta su uskoro postala oblasti za pripremu "Operacije Oluja", hrvatskog napada na susednu Hrvatsku Krajinu i kasnije zajedničke hrvatsko-muslimanske kampanje proterivanja srpske populacije iz oblasti Bosanske Krajine. U isto vreme, mesec dana pre nego što će Srbi osvojiti Srebrenicu, bosanska vlada je naglo povukla 18 svojih visokih komandanata iz Srebrenice..." Potom je Glavni štab bosanske vojske naredio je 28. diviziji da izvrši seriju napada kojima bi uvukli Srbe u sukob.

Scenarijo za izdaju

Progovorio: Ibran Mustafić

Kako je svedočio general Sefer Halilović: "Tih dana je bilo mnogo naređenja za sabotažu iz zaštićenih oblasti". To je uključivalo i vojno besmislene napade na strateški nevažno obližnje selo Višnjicu. Konačna operacija je bio napad na jedinice armije bosanskih Srba na putu južno od Srebrenice, samo nekoliko dana pre nego što su Srbi zauzeli skoro nebranjeni grad.

Ibran Mustafić, vođa muslimanske partije SDA u Srebrenici, koji se sukobio sa Naserom Orićem i bio teško ranjen u dva pokušaja ubistva rekao je za Slobodnu Bosnu: "Scenario za izdaju Srebrenice bio je pažljivo pripreman. Nažalost, bosansko predsedništvo i komanda armije su bili uključeni u to... da sam dobio naredbu da napadnem srpsku vojsku iz demilitarizovane zone, bez razmišljanja bih odbio da izvršim to naređenje i tražio bih od onog ko je izdao naređenje da dovede svoju porodicu u Srebrenicu pa bih mu dao pušku da organizuje napade iz demilitarizovane zone. Znao sam da takvi besramni, proračunati potezi vode moj narod u katastrofu. Naređenje je došlo iz Sarajeva i Kaknja".

Britanski potpukovnik Džim Bakster, pomoćnik komandanta Unprofora Ruperta Smita, rekao je Timu Ripliju: "Oni (bosanska vlada) su znali šta se događa u Srebrenici. Siguran sam da su odlučili da je vredelo žrtvovati je".