Zločin među Srbima (2): Devojku polio benzinom i zapalio
Dugogodišnje nagomilavanje frustracija rađa ekstremnu agresiju pojedinaca koja se ogleda u krivičnim delima. Mentalno zdravi ljudi u poslednje dve decenije suočeni su sa različitim stresovima i egzistencijalnim problemima, pa nije čudo što neki provokativni momenat može da dovede do ispoljavanja agresije prema drugima, objašnjava neuropsihijatar dr Vera Petrović.
- Nikad se ne zna šta će biti okidač, ljudi mogu da ubiju i zbog čaše vode ako je ta voda kap koja je prelila čašu njihovog nezadovoljstva i trpljenja. Ako su još i alkoholičari ili narkomani, povod za ubistvo može da bude bilo koja sitnica koja im u tom trenutku zasmeta - kaže dr Petrović.
Nakon decenije rada u duševnoj bolnici u Kovinu i 11 godina rada u bolnici beogradskog Centralnog zatvora, dr Vera Petrović vrlo dobro poznaje psihologiju kriminalaca i ubica. Tokom dugogodišnje karijere neuropsihijatra i sudskog veštaka
susrela se sa velikim brojem ubica, a neke od njih nikada neće zaboraviti.
- Uvek ću se sećati skoro istovremenog veštačenja dve žene, ubice sopstvenih muževa iz dva različita grada. Ubile su iz muke, jer su punih 20 godina trpele iživljavanje i maltretiranje. Jednoj je muž bio alkoholičar i kockar. Sve što bi ona sa mukom zaradila, on bi prokockao. A onda bi pijan dolazio kući i maltretirao je. Tražio je od nje, između ostalog, da čučne kako bi mokrio po njoj. Poslednji put kad je ovo zatražio, skinula je sačmaru sa zida i na mestu ga ubila. Druga žena mužu je presudila nožem. Kada su pred sudom ispričale svoju životnu priču, obe su dobile kaznu od svega šest meseci zatvora.
Žene uglavnom trpe dok mogu, a onda ubijaju onim što im prvo padne pod ruku, nožem, sekirom, otrovom... Muškarci u svoje žene mahom pucaju, ali nisu retki ni oni koji ih komadaju ili polivaju benzinom...
- Jedan mladić je benzinom polio i zapalio svoju devojku zato što ga je ostavila. Nesrećna devojka je bila potpuno unakažena, borili su se za njen život nekoliko nedelja, ali nije preživela. On me je šokirao bahatošću. Mahao je rukama koje su bile u zavojima, kao trofejima. Naime, u jednom trenutku pokušao da je gasi plamen koji je obuzeo devojku, pa je zaradio opekotine. Na moje pitanje šta ako ona preživi, rekao je: "Oženiću je." Kada sam ga pitala da li će ona na to pristati, on mi je odgovorio: "Gospođo, pa zar sumnjate." U stvari, bio je psihopata.
Ima i onih koji se zbog ubistva gorko kaju, to su uglavnom mentalno zdravi ljudi koji su ubili iz odbrane ili krajnje nužde.
- Takav je bio slučaj jednog zemljoradnika koji je ubio svog sina. Žrtva je bila duševni bolesnik, a otac se sam o njemu starao. Kako na selu veruju da se duševne bolesti mogu izlečiti ako se bolesnik oženi, otac mu je i ženu našao. U tom braku rodilo se troje dece, a nesrećni čovek vodio je računa o svima. Kada je jednog dana njegov sin u dvorištu sekirom nasrnuo na ženu i decu, otac je dohvatio pušku, stao između njih i ubio sina. Od krivice je oslobođen, zato što je to bila pravno nazvano "krajnja nužda". Nakon svega toga patio je od užasne tuge i griže savesti, ali je sa druge strane bio svestan da nije imao drugog izbora.
Porodični obračuni sve su češći, roditelji ubijaju decu, ali postoji i veliki broj dece koja maltretiraju i ubijaju svoje roditelje.
- Mi smo društvo u tranziciji, koja je dobro zahvatila i mlade. Oni stasavaju u tom slomljenom društvu i pokušavaju da nađu izlaz. Sa druge strane, stariji su odrastali u stabilno doba socijalizma gde su porodične vrednosti bile na prvom mestu. Oni pokušavaju po svaku cenu da sačuvaju porodicu i u toj brizi sve više decu vezuju za sebe. To vezivanje dovodi do produžene adolescencije koja kod nas traje do 35 godine. Nezadovoljstvo adolescenata proisteklo je iz nemogućnosti sopstvene realizacije u sferi posla i stvaranja porodice na prvom mestu. Nezadovoljstvo, pa i bes ispoljava se u porodici, te je česta iracionalna krivica koja se projektuje na roditelje. Kako u pojedinim porodicama ima kontinuiranih stresova, oni su praćeni napetošću koja može kobno da se završi.
Sport ili pištolj
|