Ispovest iz Dobrovoljačke (5): Na prevaru ubijani, paljeni...
Dan kada su izmasakrirani nenaoružani i nevini vojnici JNA ugasio je slavsku sveću u porodici Gvozdenović - ponos šest sestara i oca. Obrad Gvozdenović, oficir JNA, mučki je ubijen, a za posmrtnim ostacima brata tragala je sestra Gordana 18 dana.
"Čekali smo ga na slavi Svetog Đorđa, pretekao ga je glas o njegovoj pogibiji. Otišli smo u Sarajevo da ga tražimo. Videla sam brojne leševe, ranjenike. Brata nisam mogla da nađem. Tražila sam ga 18 dana. Našla sam ga na VMA u Beogradu. Ugljenisano telo sa jednom čizmom na nozi bio je moj brat" - priča ona.
Gordana je prepoznala stopalo i prste na nozi koje je spasila ta čizma. Ubili su ga u Dobrovoljačkoj. A njegov leš dva dana su gazili i ćutali, pa na kraju i zapalili.
"Jovan Divjak bio je njegov profesor. Pod njegovom komandom je i ubijen. Neću se smiriti dok se krivci ne izvedu pred lice pravde" - priča Gordana, sestra ubijenog oficira Obrada Gvozdenovića.
Zdravko Tomović, devetnaestogodišnji redovni vojnik JNA, ubijen je mučki u Dobrovoljačkoj, 3. maja 1992. godine. Nenaoružan, golobradi mladić bio je vozač Enesa Tasa. Kada je kolona prekinuta, naoružani vojnik takozvane BH armije skočio je na haubu auta i pucao Zdravku u vrat. Taso je teško ranjen.
Masakr u Dobrovoljačkoj nikoga ne interesuje. Tužilaštvo BiH uporno, kako kažu, "radi na ovom predmetu", ali bez konkretnih rezultata. Haški tribunal nikada nije podigao optužnicu protiv lica osumnjičenih u slučaju "Dobrovoljačka".
"Jedina mi je želja da se krivci za smrt mog sina Zdravka izvedu pred lice pravde, onda ne bih žalio kada bih umro" - govorio je Pajo Tomović, Zdravkov otac. Umro je od tuge za sinom, ne dočekavši da vidi krivca.
"Poslednji put sa Zdravkom smo se čuli trećeg maja oko 15.00 časova. Sin mi je rekao da su dogovori o povlačenju u toku. Plakali smo, a on nas je tešio. Nikada neću zaboraviti njegove reči `Ne brinite. Čuva Bog Zdravka svog` '', rekao je Pajo Tomović.
U drugom TV dnevniku čula sam da je prekinuta kolona i da se vrši masakr nad vojnicima JNA" - priča nesrećna Zdravkova majka Bogdana Tomović.
Potraga za sinom odmah je počela. Otac Pajo otišao je u Sarajevo, a sestra Jela je presretala vojna vozila, okretala svakog vojnika i pitala: "Da li je živ moj Zdravko?"
Telo su pronašli 18 meseci kasnije. Majka ga je poznala. Na bolničkim kolicima ispod zelene plahte izvirivale su njoj poznate noge. I znala je....Zdravko je ubijen.
"Moj Zdravko je bio veseo i dobar dečak. Nikome nije učinio ništa nažao. Mučki su ga ubili i tražim da nalogodavci i počinioci budu kažnjeni. Prvi put sam prošle godina mogla da posetim mesto pogibije mog sina. Kome smetaju upaljene sveće i cveće položeno u Dobrovoljačkoj? Ko se plaši da prizna da je u Dobrovoljačkoj počinjen ratni zločin, možda i najteži u prošlom ratu, jer je počinjen na samom početku? Plaše se oni koji Dobrovoljačku nose kao crnu mrlju na svojoj savesti", priča vidno potresena majka Bogdana.
Nadaju se porodice poginulih vojnika da se Dobrovoljačka neće zaboraviti. Veruju u reči Staše Košarca, šefa Koordinacionog tima Vlade Srpske za istraživanje ratnih zločina, da postoji potreba da u Sarajevu bude podignuto spomen-obeležje, koje će upozoravati i ukazivati na stradsanje srpskog naroda u ovom gradu.
Rane nikako da zarastu. Uvek ih iznova otvaraju nepravde prema ubijenim srpskim vojnicima, sporost u rešavanju tužbi, kao i dupli aršini međunarodne zajednice prema zločinima počinjenim u BiH. Veruju u vlasti Srpske. Kažu: pomoći će im da zločin ne ostane nekažnjen, da se žrtva ne poistoveti sa dželatom.
"Heroji se ne diče svojim crnim tačkama", poručuju Jovanu Divjaku porodice ubijenih vojnika JNA.
