Дан матерњег језика: "Прасе слонче"
Србија данас обележава Међународни дан матерњег језика, који је Генерална скупштина УНЕСКО-а прокламовала 1999. године. Брига о матерњем језику и матерњој култури потреба је сваке одговорне и озбиљне нације и сваког озбиљног друштва, кажу лингвисти. Лингвисти кажу да неговање матерњег језика значи и очување свих оних специфичности јужњачког, војвођанског, београдског изговора.
Језик и језичка култура је битна карактеристика идентитета. Стручњаци подсећају да се о језику мора водити рачуна на свим нивоима, од школских до законодавних и скупштинских. Српски језик је данас, кажу лингвисти, запуштен, од улице до медија, школства, па и скупштинске говорнице.
Вељко Брборић са Филолошког факултета у Београду каже да статус језика није дефинисан, јер постоји колизија у Уставу Републике Србије и Закону о службеној употреби језика.
"Закон о службеној употреби језика је стар 20 година, од тада нам се поприлично променила и историја, и географија, стигла су нова уставна решења", каже Брборић.
Професори сматрају да је језик најугроженији у медијима. "Посебно у једном броју, сви кажемо жуте штампе, језике је угрожен, јер је ту све кренуло ка комерцијали. На срећу, још увек има медија, још увек има озбиљних кућа која воде, колико је то могуће, рачуна о језику", истиче Брборић.
А о каквом се богатству ради када је српски језик у питању сведочи и следећа урбана легенда, која се наводно десила приликом полагања пријемног испита на Београдском универзитету.
"Хеј, тебра, који је тачан одговор? Под а, бе или це", кришом је питао Београђанин Нишлију на полагању пријемног испита на факултету.
"Це бе", одговори житељ града на Нишави.
"Чекај, це или бе", упита поново Београђанин.
"А бе, це бе!", сада већ љутито узврати Нишлија.
Урбана легенда је постало и оно старо лесковачко - "прасе слонче" (прао водом из лончета). Примера има напретек...
Већина Крушевљана тврдоглаво се држи онога "ће се договоримо", Нишлије се кикоћу чим чују Новосађане, а Београђани одавно збијају шале на рачун јужњака. Ниједне варијанте не треба се одрећи, јер управо оне представљају богатство нашег језика, сматрају лингвисти.
Ни мање земље, а ни више разлика у говору, коментаришу учесници на многобројним интернет форумима. Лингвисти одговарају да то није тачно и да у свакој држави има различитих дијалеката, али признају да су разлике у говору између становника са севера и југа наше земље велике. А свако је, рекло би се, поносан на свој начин говора...
Биће језика док има ко да га прича
|
Проф. др Рада Стијовић, лингвиста, каже да постоји књижевни језик који се мора поштовати.
"На њега би требало обратити пажњу у јавној комуникацији, на телевизији, у школи и другим образовним установама. На таквим местима би ваљало водити рачуна о норми - морфолошком систему, синтакси, акценту... А изван тога, у приватном животу или свом крају, локални говор треба неговати и чувати његове специфичности, и то не само када је реч о акцентима, већ пре свега о речима које су карактеристичне за поједине крајеве Србије", објаснила је Стијовићева, додајући да се, упркос увреженом мишљењу, у Београду не говори потпуно исправно.
Професорка Стијовић каже да су у основи нашег књижевног језика шумадијско-војвођански и источнохерцеговачки говор.
"Али, ни они нису идентични с данашњим књижевним језиком, који се временом мењао и дограђивао. Примера ради, у Вуковом крају кажу 'дошо', а у Војводини 'на коли', а то сигурно није књижевно. Можемо, ипак, рећи да су књижевном језику најближи становници Ваљева, Чачка, Ужица и њима, по говору сличних крајева, али битно је нагласити да ниједан дијалект није сам по себи неправилан. Сви су правилни. Да је Вук био родом из Ниша и тај говор ставио у основицу књижевног језика, ми бисмо данас сви говорили 'Ја сам из Ниш'", закључила је Рада Стијовић.
