Dojče vele: Evropa na vetrometini novog Hladnog rata
Američko-ruski ugovor o raketama srednjeg dometa definitivno propada. To Evropu vraća u Hladni rat, u rizik da postane bojište. Ovog puta biće još hladnije nego pre tri decenije, komentariše novinar DW Kristijan Tripe.
Ne može se zavideti Hajku Masu poslednjih sedmica. Nemački šef diplomatije bi da posreduje između Amerikanaca i Rusa i spase ono što se više spasiti ne može. Ugovor o nuklearnim raketama srednjeg dometa (INF) je mrtav. Taj ugovor od 1987. reguliše uništavanje i zabranu projektila kakve je najpre razvio Sovjetski Savez, a zatim i Sjedinjene Države.
Da je to oružje sa nuklearnim bojevim glavama ikada upotrebljeno, ozračeni pakao bi postala Evropa - a ne Sjedinjene Države do kojih rakete ne mogu ni da dobace.
Pitanje zabrane ovih projektila je za Evropu oduvek bilo biti ili ne biti. NATO je 1979. odgovorio takozvanom dvosmernom odlukom - strateškom pretnjom vlastodršcima u Kremlju: Ako ne uništite vaš SS-20, onda ćemo mi napraviti isto oružje.
Ta sirova logika je upalila. SSSR je pristao da sklopi INF-ugovor sa SAD. Pravno gledano, obe zemlje su jednaki partneri u tom ugovoru. To je važno kako bi se razumelo zašto je trenutno nemački ministar Mas na vetrometini.
Ugovor je svojevremeno okončao decenije uništiteljskog naoružavanja i žustrih debata. A sada je ugovor na izdisaju. Ni diplomatski defibrilator ne može mu udahnuti novi život.
Rusija godinama krši ugovor razvojem nosača raketa kakve, kao pravna naslednica Sovjetskog Saveza, nije smela da pravi. SAD pod Donaldom Trampom nisu dugo čekale da najave otkazivanje ugovora.
Na zahteve evropskih članica NATO-a sada je na snazi poslednji rok koji je dao Vašington: Rusija ima vremena do 2. februara da okonča sporne programe naoružavanja. U suprotnom će tada INF-ugovor biti i formalno otkazan.
"Rusija može da spasi ugovor", govorio je Mas ruskom kolegi Sergeju Lavrovu. Ovaj je, pak, odvraćao da nema utisak da su SAD zbilja zainteresovane za dijalog. U prevodu - piši propalo.
Jer i Rusija, baš kao i Amerika, žele da se oslobode stega tog ugovora. Obe zemlje procenjuju da strateški, a uskoro i vojno, naspram njih stoji nadolazeća supersila Kina. Peking međutim ne podleže nikakvom režimu kontrole raketnih sistema srednjeg dometa.
U Evropi odlično znaju za sve ove interese, ali osećaju da su ostavljeni usred njih. Jer pre četiri decenije su SAD važile kao dobroćudni hegemon celog Zapada, a danas to više nisu. Pod nepostojanim Trampom su SAD postale fakultativni partner.
Konsultacije i zajednička zapadna potraga za pozicijama u globalnoj politici otkazana je do daljeg.
Uz svu tu nevolju, Evropa je i u hroničnoj krizi. Bregzit parališe Britaniju i ostatak EU, Francuska je na unutrašnjem planu u nemirnim vodama dok Nemačka među mnogima u NATO-u u bezbednosnom smislu važi za bolesnika Evrope.
Savezna vlada u Berlinu želi da se hitno pozabavi temama kakve su kontrola naoružanja i da na svetsku agendu stavi nove pretnje poput sajber-rata i autonomnih sistema naoružanja.
To je vredno hvale, ali kratkoročno ne vodi iz strateškog ćorsokaka u koji su Evropljani ponovo upali, skoro tri decenije nakon kraja Hladnog rata.
Pri tome se bezbednosni interes Evrope tokom godina nije promenio ni za pedalj: ne postati bojište ili lopta za igru supersila.
