Šta Ukrajina dobija, a šta gubi stvaranjem svoje pravoslavne crkve
"Naredna godina u Ukrajini je izborna i nema sumnje da su predsednik Petro Porošenko i njegov politički blok na ovom procesu već zaradili političke poene i dobro se preporučili za nove mandate", piše Boris Varga za Al Džaziru Balkans.
Pobeda protiv Rusije?
Sad je već skoro sasvim izvesno da će u dogledno vreme Ukrajinska pravoslavna crkva zaokružiti svoju autokefalnost. Svetski mediji su taj proces nazvali "geopolitičkim raskolom veka". A on to i jeste.
Prvo je došlo do teritorijalnog cepanja tkiva pripajanjem Krima i hibridnim ratom u Donbasu. Zatim je došlo do duhovnog raskola. Iako se tu, u stvari, radi samo o vraćanju na tradicije ukrajinske autokefalnosti do XVII veka koju je uzurpirala Moskva, piše Varga.
Nesumnjivo je da u ovom procesu ukrajinsko pravoslavlje dobija šansu za novo konsolidovanje nakon vekovne podređenosti ruskoj imperiji. Međutim, malo se govori o tome kako će taj proces uticati na savremenu Ukrajinu. Šta će u budućnosti ona od obnavljanja kanonske autokefalije dobiti a šta će se u tom procesu izgubiti?
Boreći se za objedinjavanje pravoslavnih crkvi u jednu, predsednik Porošenko je svoj politički ulog stavio samo na jednu od mnogih verskih zajednica u Ukrajini. Iako najviše vernika imaju upravo te tri pravoslavne crkve, tajna ukrajinskog sekularizma bila je upravo u verskoj heterogenosti Ukrajine, skoro bez analogije u pojasu jugoistočne Evrope.
U Ukrajini je veoma uticajna Grkokatolička crkva, Ukrajinska katolička crkva, protestantske crkve, ali i jevrejska i muslimanska zajednica. U Ukrajini postoji čak 26 etničkih zajednica koje ispovedaju islam.
Ukrajina je po ustavu sekularna svetovna država, a podržati jednu religiju ne znači i stvoriti državnu, ali u političkom smislu to nedvosmisleno označava izdvojiti jednu religiju važniju od ostalih. Pojedini ukrajinski analitičari tvrde da je Porošenkova pobeda sa autokefalijom Ukrajinu približila ruskom modelu, gde je pravoslavlje uvek u službi države i elita na vlasti.
Oni kažu da neće Vaseljenski patrijarh odlučivati kojoj će se crkvi vernici prikloniti, već oni sami. A moskovski patrijarhat je bio i ostaće najbrojniji i najveći u Ukrajini, koji ima legalno pravo na svoje postojanje.
Sledeća godina u Ukrajini je izborna i nema sumnje da su predsednik Porošenko i njegov politički blok na celom ovom procesu već zaradili političke poene i dobro se preporučili za nove mandate kako na predsedničkom, tako i na parlamentarnom nivou.
Jer niko u Ukrajini ne spori da je proces stvaranja jedinstvene samostalne Ukrajinske pravoslavne crkve velika pobeda nad Rusijom i da je to lični projekat predsednika Porošenka.
Međutim, ono što je ostalo u senci je pitanje da li je ta garnitura na vlasti uradila to što od njih očekuju pre svega građani Ukrajine, a zatim EU i Zapad, a to je temeljna borba protiv korupcije. Naravno da nisu. Nije se dogodila deoligarhizacija društva, jer je sam Porošenko i njegovo okruženje još uvek tajkunsko.
Ako Zapad uskrati podršku Kijevu ili iznutra padne koncept ideje proevropske i demokratske države, Ukrajina će za Evropu postati ozbiljan problem. Mnogo ozbiljniji od krize koja je tu pre par godina iznenadno buknula i podelila Stari kontinent.
