Gde je Sirija tokom sedam godina rata?
Na današnji dan, pre sedam godina počele su antivladine demonstracije u Damasku, glavnom gradu Sirije. Provaljeno je u vojna i policijska skladišta oružja. Počeo je građanski rat, a zatim su se preko Sirije lomili interesi velikih sila. Od tada je poginulo više od 400.000 ljudi.
Zemlja je razorena. Obećanja o miru i kraju rata - samo su slova na papiru. Samo u poslednih 15 dana, u regionu Istočna Guta blizu Damaska, poginulo je najmanje 1.000, a ranjeno 4.800 ljudi.
Na svakom kvadratnom kilometru zemlje s istorijom dužom od 5.000 godina - bili su tragovi neke civilizacije. Sirija je nazivana kolevkom civilizacije, biserom Bliskog istoka, zemljom jasmina. Tamo je nastao i Ugarit, prvi alfabet, prenosi RTS.
Nikada nisu imali mnogo, ali ono što su imali delili su sa drugim dobronamernim ljudima. Nisu govorili strane jezike, ali su čak i u najudaljenijem selu znali da kažu: "Dobro došli u Siriju".
Sve do marta 2011. godine. Tada se sve promenilo... Eksplozije, bombe, topovi, puške, avioni, razaranja, stradanja. Mnogi su sa ono malo preostalog u kesi ili s torbom na leđima krenuli. Negde... Daleko od svega što se tamo dešava.
Već sedam godina nestaju delovi Damaska, suk u Alepu. Nema ni delova Palmire, jednog od najznačajnijih i najpoznatijih svetskih arheoloških nalazišta. Uništeni su Raka, Dara, Der el Zor, Hama, Homs, Idlib, Malula...
- Od kada su počele granate da padaju, niko nije prolazio ulicom. Ako biste i videli nekoga, išao je u radnju ili zbog nečeg veoma važnog - kaže Nizar Ahmadi iz Damaska.
Život u migrantskim centrima
Sirija je imala oko 23 miliona stanovnika. Više od polovine ih je raseljeno. Oko miliona i po ih je u Turskoj, i po milion u Jordanu i Libanu. Neki su balkanskom migrantskom rutom stigli do Evrope, retki do Amerike.
Najčešće su u migrantskim centrima, čak i u svojoj zemlji.
- Poneko odlazi napolje tražeći hranu ili ode do svoje kuće. A kada počnu borbe, vazdušni udari ili bombardovanje mnogi se ne vrate - rekao je Pavel Kržljek iz Međunarodnog Crvenog krsta.
Oni koji su tamo, a ne žive u Damasku koji je jedini očuvan, suočavaju se sa strahom i razaranjima. U nekim gradovima struje nema i po 15 sati.
Nema hrane, vode, lekova.
- Slaba sam i stara. Jedem samo ječam. Naša kuća je srušena u bombardovanju. Nemamo hrane, uopšte - govori Dalal Kurdi iz Damaska.
Obećanja na papiru
U međuvremenu, stižu obećanja iz sveta. Održavaju se susreti u Beču, Ženevi, Sočiju, Astani. Koristi nema – dogovori, zaključci i rezolucije, ostaju samo na papiru, dok narod pati.
Ulaskom Rusije 2015. godine, situacija se malo poboljšala. Ali i dalje traju sukobi međunarodne koalicije predvođene Amerikom i državnih snaga.
Asadove snage se bore protiv pobunjenika i slobodne sirijske vojske koja je prerasla u teroriste. Zvanično, Islamska država je proterana iz Sirije.
- Želimo da ova zemlja dobije pomoć, bez obzira na to da li je reč o Istočnoj Guti, Alepu, Hami, predgrađima Latakije, Deri ili Kinejtri, cela Sirija - kaže Lui Sakur.
Već sedam godina, na licima Sirijaca nema osmeha. Nestao je kao i njihovi domovi.
Neki su se i vratili. Očekivali su ognjište, a zatekli su zgarište. Ipak, veruju da će nekad biti bolje.
