Evo zbog čega Španija ne da Kataloniju
Još uvek žive gorke uspomene na fašističku diktaturu Franciska Franka tek su sitan argument separatistički nastrojenim Kataloncima da traže otcepljenje od Španije. Mnogo važniji argument je to što je španska vlada, iako je sa smrću Franka 1975. dopustila katalonski jezik kao službeni u toj regiji, Kataloniju uvek zaobilazila.
Kako je najveći živi irski pisac Kolm Toibin komentarom u Gardianu popratio nasilje nacionalne garde u Kataloniji, nikad se nijedan vladajući političar iz Madrida Kataloncima nije obratio u Kataloniji. Ali, Katalonija je Španiji izrazito važna. Ne samo zbog bojazni da bi odvajanje Katalonije otvaralo prostor za niz secesionističkih pokreta, nego i zbog ekonomije. Ova regija sa svojih 32.114 kilometara kvadratnih čini samo 6,3 posto površine Španjolske.
U njoj živi samo 16 odsto svih građana Španije, 7,5 miliona. Ali zato njen BDP od 215,6 milijardi evra čini nešto više od petine španske ekonomije. Izvoz iz Katalonije od 62,5 milijarde evra pokriva tačno jednu četvrtinu celokupnog izvoza Španije, kao što i 37 milijardi evra investicija čini četvrtinu svih investicija ove nacije. Katalonija je bogata regija, kao samostalna država u ovakvom stanju bila bi i bogata nacija. Po BDP-u po stanovniku bila bi 25. najsnažnija ekonomija sveta, mnogo bolja od jedne Italije. Po paritetu kupovne moći bila bi čak 14. na svetu, ispred privreda kao što su Nemačka, Japan, Kanada, Velika Britanija, Ujedinjeni Arapski Emirati...
Pročitajte još:
* "Zašto NATO sada ne bombarduje Madrid 78 dana?"
I dok Španija stenje pod bremenom krize i stopom nezaposlenosti od 17,2 posto, među mladima je taj postotak još i puno gori, u Kataloniji je nezaposlenost bitno podnošljivija - 13,2 odsto.
Katalonija ipak nije najbogatija
Kad se govori o ekonomskom interesu Španije da zadrži bogatu Kataloniju u svojim granicama, nikada se ne navodi da Katalonija ipak nije najbogatija autonomna regija; Baskija i Navara po BDP-u po stanovniku stoje bolje. Međutim, jako je važan podatak i to da je u Kataloniji puno manje istaknuta klasna raslojenost, što svedoči o stabilnijem ili barem puno manje nestabilnom društvu i siromaštvu. U ovom delu Španije naprosto se živi bolje nego drugde.
Nakon 1. oktobra, ilegalnog referenduma i besprimernog nasilja nacionalne garde, koju je na Katalonce poslala konzervativna vlada iz Madrida, mnogi od onih Katalonaca koji nisu bili za nezavisnost nego samo za širu autonomiju, svoje su stavove zaoštrili. Svedoče da su do juče bili Katalonci, Španci, Evropljani, ali da su scene oklopljenih batinaša, juriša na obične građane, suzavca i gumenih metaka po ulicama Barselone, učinili to da su "izgubili iluziju da se Španija nikad nije oslobodila Frankovog fašizma".
Mnogi su tada žestoko protestovali u Madridu, dakle Španci, protiv ovakvog ponašanja i njegove manjinski vladajuće konzervativne Narodne stranke premijera Marijana Rahoja. U prvom redu levica, posebno Podemos Pabla Iglesiasa. Tako se dolazi do toga da Madrid ne dopušta Barseloni odlazak zbog straha od talasa secesionizma, u prvom redu zbog regija Valensia i Baleari gde takođe živi jako puno Katalonaca.
Ako se probudi i Baskija...
Potom i zbog Baskije gde je stanje danas neprepoznatljivo mirno i skladno u odnosu na samo desetak ili 20 godina ranije, ali ko zna šta bi se tamo ponovo moglo da se zakomplikuje. Tek potom dolazi i ekonomski udarac usled odvajanja Katalonije. Što se tiče separatističkih Katalonaca, oni zaista žele da izađu iz španskog saveza zbog ekonomije, ali još i više zbog toga što osećaju da trpe demokratski deficit koji je kulminirao nasiljem nacionalne garde nad biračima 1. oktobra.
To dokazuje i činjenica da je uoči referenduma samo 40 odsto Katalonaca bilo za odvajanje, a za održavanje referenduma bilo je čak 70 posto Katalonaca. Dakle, polovina onih koji su samo za autonomiju smatrali su da njihovim sunarodnicima treba dati pravo da izraze svoje mišljenje. Uostalom, referendum ne bi bio obvezujući, na njemu se ne bi dosegnula ni izbliza polovina glasova za nezavisnost i ne bi bilo u svemu tome nikakvog zla.
Mnogi Španci iz levice upravo su zbog toga ponašanje premijera Rahoja osudili čak i kao fašističko, a svakako su ga pozvali da podnese ostavku.
Većina, ipak, neće iz Španije
A zašto većina Katalonaca ipak ne želi iz Španije? Zbog istog razloga zbog kojega su Katalonci izrazito proevropski politički raspoloženi. Prvo što je EU vrlo povoljan okvir za nacionalne i etničke manjine. A potom i zbog ekonomije.
Brisel je odavno poručio Barseloni da samostalna Katalonija ne bi mogla da računa na članstvo u EU nego samo na celi proces od kandidature nadalje. Osnovni razlog za to je držanje pod kontrolom mnoštva više ili manje realnih separatističkih kretanja po Evropi; Velika Britanija, Belgija u prvom redu. Ogromna većina Katalonaca koji bi se otcepili, kažu ankete, to uslovljavaju ostankom u EU.
Oni su svesni šta im EU znači, da bi samostalna Katalonija izvan EU izgubila slobodno tržište, slobodno kretanje turista, da bi neko vreme bila izvan Svetske trgovinske organizacije, odjednom bi onaj briljantni izvoz pre svega voća i povrća jako poskupeo i još gore pao.
Procene su da bi u prvoj godini BDP Katalonije pao za celu trećinu, možda i puno gore, što je ekonomska temeljita propast. Nezaposlenost bi eksplodirala, a usto bi tako nokautirana Katalonija morala da preuzme petinu svih, inače ogromnih spoljnih dugova Španije. Reč je o 1073 milijarde evra, pa bi Katalonija morala da otplaćuje više od 200 miliona evra.
