Ankara ostaje bez EU, al′ zato dobija S-400 i "Turski tok"
Pregovori o ulasku Turske u Evropsku uniju odugovlače se već decenijama - Turska je formalni zahtev za članstvo podnela još 1987. godine.
Iako je procedura otpočela i mnogo ranije, priznata je kao kandidat tek 1999. i od tada nije mnogo odmakla - sve do sada niko se nije usuđivao da javno kaže ono što je svima očigledno - ti pregovori zapravo ne vode nikuda i Turska nikad neće postati članica Evropske unije.
Ta vrsta licemernog prećutkivanja istine, međutim, prekinuta je pre nekoliko dana. U predizbornoj TV debati, oba glavna kandidata za budućeg nemačkog kancelara, i Angela Merkel i Martin Šulc, založili su se za formalni prekid pregovora o ulasku Turske u Evropsku uniju, da bi potom aktuelna nemačka kancelarka i u Bundestagu najavila da će na oktobarskom EU samitu pokrenuti inicijativu da pristupni pregovori sa Turskom i formalno budu suspendovani ili prekinuti.
Pročitajte još:
* Cipras protiv Merkelove i Kurca: Turska je važna!
Da li je time označen faktički kraj evropske budućnosti Turske? Hoće li time Turska biti još upućenija na saradnju sa Rusijom i Iranom? Šta će to značiti za odnose u tom delu sveta, i kako će na to reagovati Amerika?
O tim su pitanjima u "Novom Sputnjik poretku“ govorili publicista i istoričar Nemanja Starović i dr Slobodan Janković sa Instituta za međunarodnu politiku i privredu.
- Kraj evropske budućnosti Turske od ranije je bio izvestan - kaže Slobodan Janković i podseća da je još nekadašnji predsednik Francuske Žiskar D’Esten javno govorio da Turska nikada ne treba da uđe u Evropsku uniju.
- To su u međuvremenu izjavljivali i neki drugi političari nižeg ranga, ali reči Merkelove i Šulca, ipak, imaju posebnu težinu jer je reč o političarima koji će posle ovih izbora biti na čelu Vlade, i to ne bilo koje članice EU, već Nemačke koja je i ekonomski i politički najuticajnija.“
I Nemanja Starović slaže se da je proces pristupanja Turske faktički okončan mnogo ranije, i napominje da je samo bilo pitanje ko će to i oglasiti.
- Brisel je želeo da to bude Ankara, kako bi se održao makar minimalni kredibilitet procesa pridruživanja, koji je zaista ugrožen. S druge strane, Turska je želela da za prekid bude odgovoran Brisel, kako bi potvrdila svoju tezu da EU nikada i nije bila iskrena.
Kako se u Turskoj doživljava najnovija poruka Berlina? „Blumberg“ citira Gulnura Ajbeta, višeg savetnika za spoljnu politiku turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, koji kaže da „EU ne želi da izgubi Tursku. Turska nije samo kandidat, već je i strateški partner Evropske unije“…
- Proces priključivanja Evropskoj uniji za Tursku je prevashodno identitetsko pitanje - objašnjava Starović.
- Još je Kemal paša Ataturk govorio da su Turska i Evropa dve kulture, ali deo iste civilizacije, i ta težnja kretanja ka Zapadu je konstanta turske politike. Međutim, kada se pogledaju neka novija dešavanja, naročito u poslednjih 15 godina, vidimo da značaj Evropske unije za Tursku dramatično opada. To se vidi i kroz ekonomske parametre. U odnosu na 2002, kada je Erdogan došao na vlast, Turska je utrostručila svoj BDP. Pre pet godina, Turska je 50 procenata svog izvoza ostvarivala na tržištu EU, a sada je to jedva 30 odsto, uz tendenciju daljeg drastičnog smanjivanja u narednim godinama.
Prošle godine Tursku je potresao pokušaj puča posle koga je, prema Erdoganovom mišljenju, usledila nezadovoljavajuća reakcija njegovih zapadnih saveznika. Amerika je u međuvremenu pojačala podršku Kurdima, a sada je na sve to usledilo ovo zaoštravanje odnosa sa Nemačkom, odnosno Evropskom unijom. Da li sve to, po prirodi stvari, Erdogana gura dublje u zagrljaj Rusije i Irana, sa kojima sve bliže sarađuje čak i po pitanju Sirije, gde su krenuli sa sasvim suprotnih pozicija?
- Erdogan je iz pragmatičnih razloga prinuđen da sarađuje sa Rusijom i Iranom. Podršku i pomoć posle prošlogodišnjeg puča dobio je upravo iz Rusije i Irana, dok je podrška Zapada izostala - kaže Slobodan Janković, ukazujući da su 15. avgusta u Ankari boravili načelnik Generalštaba iranske vojske i komandant Revolucionarne garde, što je prva takva poseta u istoriji, i da su tokom susreta sa svojim turskim kolegama i sa Erdoganom razgovarali o zajedničkoj strategiji na Bliskom istoku.
- To zbližavanje je evidentno - saglasan je i Nemanja Starović.
- Turska nabavlja sisteme S-400 od Rusije, tu je naravno i gasovod "Turski tok". Istovremeno, trgovinska razmena sa Iranom je u poslednjih 15 godina udesetostručena, a Turska i Iran dele i stav o kurdskom pitanju. Imajući sve to u vidu, političko zbližavanje je neminovno i ta saradnja već daje svoje plodove u Siriji.
Američki magazin "Forin afers“ konstatuje ovim povodom da entuzijazam sa kojim Turska pruža ruku Iranu i Rusiji, svojim istorijskim rivalima, treba da izazove zabrinutost u Beloj kući. To ne pokazuje samo da je u toku važna spoljnopolitička promena, već i da je Ankara digla ruke od Vašingtona.
Šta može Amerika da učini da bi preokrenula ovakav razvoj događaja?
Ništa dobro, uvereni su "Sputnjikovi“ sagovornici.
- Amerika može da uradi puno toga, ali nijedno od tih rešenja nije dobro ni za turske ni za interese svetskog mira… Amerika, posle neuspelih pokušaja obaranja Erdogana, ostaje bez drugih nenasilnih opcija“, ocenjuje Nemanja Starović.
Slobodan Janković: "Amerika se pokazala sposobnom da zakuva stvari, ali ne i da ih razreši.“
Imajući to u vidu, može li Turska da se vrati na staro, da ponovo bude verni saveznik Zapada i njegovih interesa? Ili su pak događaji otišli predaleko i povratak na staro više nije moguć?
- Erdogan je krenuo u drugom pravcu, možda ne toliko svojom voljom koliko nateran događajima, i ne vidim mogućnost povratka u stari krug saveznika - kaže Slobodan Janković.
Slično će i Nemanja Starović: "Turska je ozbiljna regionalna sila sa umerenim globalnim ambicijama. Ona sigurno neće porušiti sve mostove sa Zapadom, neće izaći iz NATO-a, na primer, ali NATO je iz turskog ugla ostao samo prazna ljuštura koja nije ispunjena sadržajem kao pre 15 i više godina.“
