Zašto korporacije sklapaju tajne ugovore sa državama (2): Privatni sudovi jači od država
Ugovori o zaštiti investicija uglavnom su manje-više tajni i u suštini služe korporacijama da u najbukvalnijem smislu porobljavaju države sa kojima ga potpisuju.
Ugovor je takav da garantuje investitoru da će izvući projektovanu dobit i uglavnom je njegov tajni sadržaj - iznad zakona i ustava te države.
Ugovori, koliko je poznato, bez izuzetka, potpuno ignorišu državno sudstvo koje je pod demokratskom kontrolom.
Bez prava žalbe
Ukoliko korporacija odluči da tuži državu jer je njen profit smanjen bilo zbog monetarne politike te države ili nekih sličnih događaja, onda je za spor nadležan arbitražni sud koji je privatnog karaktera.
U sudskom veću sede obično tri člana - jednog bira investitor, drugog država, trećeg zajedno. Većina procesa rešava se u Cirdi - Međunarodnom centru za regulisanje sporova vezanih za investicije čiji je pravilnik potpisalo 158 zemalja. Cirdi je deo Svetske banke čije je sedište u Vašingtonu. Niko ne može da se žali na odluke ovog suda osim ako bi se naknadno otkrilo da je neko od sudija bio korumpiran.
I ne samo to - odluke arbitražnog suda nadređene su državnom pravu. Niko ne može da ih obara na državnom sudu iako te odluke često obavezuju poreske platiše - dakle građane - da plate i po više milijardi odštete korporacijama, i to na osnovu delimično tajnih ugovora.
Prema podacima Konferencije UN za trgovinu i razvoj broj procesa pred arbitražnim sudovima (Cnued), na osnovu ugovora o zaštiti investicija eksplodirao je u poslednjih 20 godina. Cnued navodi da je u 42 odsto slučajeva presuda išla u korist država, u 31 odsto u korist investitora, a u 27 odsto je došlo do nagodbe. Ove statistike međutim mogu da zavaraju. Naime, veoma je mnogo slučajeva kada države pristanu da plate odštetu čim korporacije zaprete tužbom.
Sve plaća narod
Primer za to je Indonezija koja je odlučila da zabrani eksploataciju u šumskim rudnicima pod vedrim nebom. Grupa investitora zapretila je da će tražiti nekoliko desetina milijardi dolara odštete i vlada je popustila. Odlučila je da ublaži zakon o zaštiti čovekove okoline.
Nuklearni gigant Vatenfal podneo je tako tužbu protiv Nemačke zbog napuštanja nuklearne energije, "Filip Moris" je tužio Urugvaj i Australiju zbog stroge antipušačke politike. Investitori su podneli tužbu i protiv Argentine jer je vodila monetarnu politiku devalvacije - korisnu za narod, ali koja je nanela štetu njihovom interesu. Takođe, grupa Ping An tužila je Belgiju zato što je nacionalizovala finansijske institucije.
Ugovori o zaštiti investicija tako očigledno dovode vlade u podređen položaj u odnosu na korporacije. Vlade ili ne znaju šta potpisuju, ili su korumpirane. Jedno istraživanje Londonske škole ekonomije pokazalo je da visoki funkcioneri država u razvoju, koji sklapaju ove ugovore o zaštiti investicija, zapravo nemaju svest o tome do koje mere on može da bude opasan za državu. Nesvesni ili korumpirani, tek oni donose odluke koje će plaćati građani, a ne oni lično.
Propao pokušaj
SAD su pre izbora Trampa pokušale zajedno sa Evropskom komisijom da proguraju Transatlantski ugovor o slobodnoj trgovini i investicijama, u kome je jedna od najbitnijih odrednica bila nadležnost arbitražnih sudova za sporove između korporacija i država. Drugim rečima, demokratski izglasani zakoni recimo o zabrani toksičnih proizvoda poput hormonskih ometača, ne mogu da se primenjuju posle potpisivanja ugovora o zaštiti investicija kojima se za te proizvode predviđa slobodan promet. Ako Parlament neke države to učini, neka se građani pripreme da plate milijarde - zakon nisu oni, nego korporacije.
