"Vesti" na izložbi "Moje Jadovno" u Berlinu: Jama ne sme da ostane grob!
U danima intenzivnog sećanja na Jasenovac, povereništvo SPOJI (Srpska pravoslavna omladina) za Nemačku organizovalo je u crkvenoj sali hrama Sveti Sava u Berlinu memorijalnu izložbu o logorskom kompleksu Gospić-Jadovno-Pag, u kome je od juna do avgusta 1941. ubijeno 40.000 Srba, Jevreja i Roma, od toga čak 38.000 Srba!
Kako je rekao organizator Dejan Senić, "dokle god se sećamo žrtava, oni su među živima", a starešina hrama, sveštenik Veljko Gačić je poručio da se o ovim stradanjima nije pričalo ranije da "ne bi povredili druge".
Izložba je jedan od projekata Udruženja Jadovno 1941, koju su priredili studenti istorije Predrag Lozo i Dragoslav Ilić i dugogodišnji predsednik udruženja Dušan Bastašić, koji je u Berlinu održao predavanje. Ovaj stomatolog iz Banjaluke, iako nije istoričar, uveren je da su opšte neznanje o Drugom svetskom ratu i genocidu od strane NDH i doveli do prošlog rata.
Kompleks logora Gospić-Jadovno-Pag formiran je svega nekoliko dana posle proglašenja NDH, kao prvi likvidacioni centar za Srbe, Jevreje i ideološke protivnike te države. Sasvim smišljeno je izabrano područje Like i Paga jer je Gospić imao jaku železničku infrastrukturu važnu za logorski sistem, a Velebit i Ličko polje obiluju prirodnim fenomenom - kraškim jamama za koje su još pre rata prikupljane informacije o pristupnim putevima i procene kapaciteta, odnosno koliko tela mogu da prime!
Gosti iz ambasada
Otvaranju izložbe i predavanju su prisustvovali i ambasador Srbije Dušan Crnogorčević, konzul Kosta Simonović i Tatjana Lolović savetnica u ambasadi BIH u Nemačkoj.
S područja cele NDH pristizali su muškarci, žene, deca, starci u stočnim vagonima, uglavnom noću i u tolikom broju da dželati nisu stizali da ih usmrte, pa su formirali sedam sabirnih logora, gde su čekali dva-tri dana dok ne stigne njihov red za likvidaciju. Muškarci kojima nije padalo na pamet da ih mogu ubiti samo zato što su pravoslavci i Srbi, već su mislili da idu na rad, vođeni su 20 kilometara peške vezani međusobno i u koloni lancima, a jame, zbog konfiguracije terena, ne bi primetili sve dok ih ne bi doveli do ivice. Krvnici bi potom u jamu gurnuli prvih nekoliko, a oni bi potom svojom težinom povukli ostale za sobom, o čemu je svedočio jedan od nekoliko preživelih Sergej Poljak.
Prema istraživanju Đura Zatezala iz Arhiva u Karlovcima, za 132 dana su ubijene 40.123 osobe, od kojih 38.010 Srba, a ostalo su Jevreji i pripadnici drugih naroda.
- Danas ćete čuti od nekih hrvatskih istoričara da je taj broj 24.000, ali pitao sam neke od njih da li je time ovaj zločin išta manji. Mnogo je bitniji karakter zločina koji se tamo desio i ideologija koja mu je prethodila i što je jako važno, naš institucionalni, društveni, državni i crkveni odnos prema tom stradanju i način na koji se sećamo ovih žrtava - naglasio je Bastašić.
Navodni prinudni rad
Bastašić je do detalja opisao perfidne načine kojima su ljudi odvođeni daleko od kućnog praga kako bi se mislilo da su poslati negde na prinudni rad. Po završetku rata, nove vlasti morale su da odgovore na pitanje članova porodice zašto se njihovi najmiliji ne vraćaju, pa je određena Šaranova jama na obroncima Velebita, ispred koje je postavljena samo jedna mala spomen-ploča, na kojoj je pisalo da su "mnogi pripadnici našeg naroda ovde dali život za slobodu" i tako su zataškane razmere pogroma.
Do 1991. godine je podignuto svega nekoliko spomen-ploča, a onda su sve uništene u novom ratu i nisu postojale do 2010. godine, kada je Udruženje obnovilo prvu spomen-ploču, ali nije dozvoljeno upisivanje nikakvog teksta na njemu.
- Tako onaj ko dođe do spomenika ne može da sazna ni zašto je on tu, ni na šta treba da podseća - konstatovao Bastašić.
Jedan od najstrašnijih sabirnih logora je bio na Pagu, objasnio je gost iz Banjaluke, blizu današnjeg omiljenog letovališta mladih Zrče, gde su na rtu Slana bila dva logora - za Srbe i Jevreje.
- O toj plavoj grobnici naš narod gotovo da ne zna ništa. Ni iz jedne od 32 do sada registrovane kraške jame nikad nisu ekshumirane kosti više 8.000 Srba. Spuštalo se u tri jame, urađeni su neki zapisi, ali nikad nije dozvoljena ekshumacija, za razliku od osam jama u istočnoj Hercegovini. Strašno je saznanje da je neko odlučio da takav jedan ambis bude konačno mesto za mošti tih mučenika. Apsolutno nije u redu i nije normalno da smo se složili da te kosti ostanu tamo - poručio je Bastašić.
Kuću sećanja na Kalemegdan
Ugledni Srbin koji živi u Berlinu dr Miloje Milićević, predsednik Fonda dijapore za maticu i član Društva za podizanje Memorijalnog centra srpskim žrtvama genocida u 20. veku koje predvodi akademik Vasilije Krestić, govorio je o ideji za "kuću sećanja" koja bi podsećala i na "plavu grobnicu", albansku golgotu, Jasenovac i Jadovno, i sva druga mesta mučenja i stradanja Srba. On je mišljenja da Srpski memorijal mora da se nađe na centralnom mestu kao što je Kalemegdan, sa pogledom na ušće Save u Dunav, po ugledu na sličan memorijal kakav imaju Jermeni u Jerevanu s pogledom na Ararat.
Bastašić se nadovezao da vlasti ćute na brojne zahteve da se odredi lokacija za nacionalnu "kuću sećanja", kao i da je Skupština Srbije donela nacrt zakona za tri muzeja na Starom sajmištu, u koji oni nisu imali mogućnosti uvida, a za koji strahuje da će biti surogat za Srpski memorijal.
