Granate mi raznele najdraže
Direktorka moskovskog fonda Poklonimo ljubav svetu, Ana Tuv (33) posetila je krajem prošle nedelje Srbiju kako bi promovisala ovu organizaciju čiji je glavni cilj rehabilitacija dece i odraslih koji su u ratu izgubili neki organ. Tuvova dolazi iz Ukrajine, Donjecke oblasti, i za "Vesti" je ispričala detalje porodične tragedije u kojoj je ostala bez supruga Jurija (36), najstarijeg deteta Jekatarine (11) i leve ruke.
Kroz ovu priču, tvrdi, zapravo se može saznati "zabranjena verzija" istine o onome šta se trenutno događa na istoku Ukrajine, na teritoriji Donjecka i Luganjska.
Sve do izbeglištva, s porodicom je živela u Garlovki, gradu na samom istoku Ukrajine, Donjecka oblast. Tu je završila Medicinski fakultet, dve specijalizacije...
- Do rata sam bila ponosna majka, imala sam divnog muža. Imali smo veliko domaćinstvo, privatan biznis... Rat je pretvorio naše živote u pakao - počinje svoju ispovest ova hrabra, mlada žena koja nikada neće izbrisati iz glave taj 26. maj 2015. godine.
Idila pa pakao
Prethodno, rat su gledali uživo, i to iz prvih redova, jer je Garlovka prethodne godine bila najviše granatiran grad. Zato je i ispražnjen. Stanovništvo se vratilo četiri meseca kasnije, pošto je u Minsku potpisan mirovni sporazum. Kaže, poverovali su da je stradanjima kraj. Zapravo, pakao nije ni počeo.
- Bio je ponedeljak, lep, sunčan dan i odlučili smo da ručamo u bašti. Suprug Jurij je postavio sto. Milana je bila u kući, u krevecu, tada je imala samo 14 dana. Bila je najmlađa beba u celoj regiji. Zahar, koji je tada imao dve i po godine igrao se u dvorištu s pilićima. Vrištali smo od smeha kako je pokušavao da ih uhvati i pomazi. Kući se vratila i najstarija kćerka, Jekaterina. Radosno nam je saopštila da će tu školsku godinu završiti kao odlična. Bila je vrlo ponosna što će nastupiti i na školskoj priredbi jer je vežbala moderan ples. Hvalila se da joj je učiteljica pohvalila kreaciju koju će nositi. Volela je da pravi haljine... - priča naša sagovornica.
Ređa detalje iz tog dana. Izgovara reči jezivo mirno, hirurški precizno.
- Još kada smo postavljali za ručak primetili smo da nad gradom kruži bespilotna letelica, ali nismo se uplašili. Pa Bože dragi, imali smo sve garancije da je potpisan mir. Onda, oko pola četiri, prvo smo čuli zvuk, sve gromoglasnije zujanje i zatim užasnu eksploziju. Pogođena je zgrada pedesetak metara od nas. Jurij je brzo prikupio decu i ušao u kuću, a ja sam ostala da pokupim piliće. Stigla sam samo da zatvorim vrata kada se začuo taj drugi zvuk. "Približavao" se sve bučnije i bučnije. Samo sam rekla mužu: "Ovo je kraj."
Pre nego što se na njihovu kuću obrušila granata, suprug je uspeo da se baci na nju i tako je zaštiti. Eksplozija ih je izbacila na ulicu.
- U prvom trenutku nisam mogla da se pomerim, a u ušima mi je užasno odzvanjalo. Ipak, trgao me je plač i roptanje Zahara. Shvatila sam da je zatrpan i ne znam kako, odjurila sam u kuću i krenula da ga otkopavam. Od toplote, kapci su mu bili slepljeni za oči, celo lice izgorelo, ruke pune sitnih gelera, skroz krvave. Uzela sam ga u naručje i požurila da vidim šta je sa Milanom. Dok sam trčala ka njoj vikala sam: "Jurij, Kaća, Jurij, Kaća." Niko se nije javljao.
Borba za život i vid
Ana je s decom hitno prebačena u bolnicu u Garlovki. Na operacionom stolu je shvatila da krv iz ruke i dalje šiklja.
- Tada sam shvatila da doktori neće voditi borbu da mi spasu ruku, već život - priča.
Agonija ne prestaje i sledi borba da njen sin Zahar ne ostane bez vida, pa ih prebacuju u opremljeniju bolnicu u Donjecku.
- Vozili su me kolicima do Milane da bih je nahranila, a zatim do Zahara. Kada sam ga uhvatila za ruku prvo je rekao: "Pusti me." "To sam ja, mama", odgovorila sam mu. "Mama, hajdemo kući. Kada će tata doći", pitao me je. Otvorio je oči, a beonjače su mu bile crne od krvi. Srećom, danas dobro vidi.
Grobna tišina
Dok je tragala za decom i suprugom, na njihovu kuću je pala još jedna granata, od čega je pao krov zbog čega su svi prozori i vrata bili zatrpani.
- Kada sam se pribrala, posle te druge eksplozije, sa Milanom i Zaharom i naručju, nastavila sam po onoj magli od prašine da tražim muža i decu.
Pročitajte još:
* Prorusi upozoravaju: Ukrajina priprema opštu ofanzivu!
* Gori južna granica Donbasa: Ukrajina teškom artiljerijom gađa poruska sela
Ana Tuv ne zna koliko je vremena prošlo kada su počele da ih dozivaju preživele komšije i spasioci.
- Počela sam da im dovikujem da počnu da mi otkopavaju dete i muža. Onda je usledilo 20 minuta tišine. To je bilo najdužih 20 minuta koje sam ikada doživela. Čula sam kako jedan spasilac viče: "Dete, dete", pronašao je moju Kaću, a onda opet grobna tišina. Kada su spasioci uspeli da se probiju u kuću, unezvereno sam jednog pitala šta je s mojim detetom. On je ćutao. U kuću se probila i moja drugarica koja mi je uzela decu, da bi spasioci mogli da me izvuku. Prolazimo dvorištem, a s leve strane, ugledam moju Kaću, samo noge i struk, ništa više. Pet metara dalje vidim i Juru, na leđima je. Nema pola glave, nema ni ruke ni noge.
Ana Tuv, danas, godinu i po dana kasnije, čini sve da pomogne porodicama koje su prošle kroz sličnu agoniju. Tvrdi da je u bombardovanjima istoka Ukrajine do sada stradalo nekoliko stotina dece i žena, kao i više hiljada civila.
- Prema zvaničnoj verziji u Ukrajini je trenutno mir. Ko zna, možda se tako zove stanje, masovno čišćenje jednog naroda, oslobađanje zemlje od jednog naroda - kaže na kraju direktorka Fonda "Poklonimo ljubav svetu".
Nepoznat broj mrtvih
Ne postoje tačni podaci o broju poginulih civila u oblastima pod kontrolom proruskih snaga. Aleksandar Bastrikin, predsednik Isledničkog komiteta Ruske Federacije, izneo je podatak o 6.000 civilnih žrtava, dok su podaci UN čak za trećinu veći.
Prema podacima lokalnih vlasti Luganjska, samo do februara 2015. od granata je stradalo najmanje 2.297 civila, od čega 200 žena i više od 20 dece. U oblasti Donjecka, prema tvrdnji Aleksandra Zaharčenka, predsednik DNR, ubijeno je 3.864 civila, a među njima i 522 žene i 65-oro dece. Međutim, u oba slučaja reč je samo o žrtvama čija su tela prošla kroz mrtvačnice.
Zastrašujući je podatak da je kijevski režim posle potpisivanja primirja u DNR ubio oko 1.200 civila samo u 2015. godini, što ukazuje da će razmere organizovanog zločina nad ruskojezičnim stanovništvom u konačnom zbiru prevazići sve procene. Tim pre što se čekaju pouzdaniji podaci za prošlu godinu.
"Čelična lejdi"
Ana Tuv je u Rusiji i Ukrajini poznata kao "Čelična lejdi". Delom zato što o porodičnoj tragediji priča bez ikakve emocije na licu, ali i zato što u desnom ramenu i dalje ima pet većih gelera, a po rukama i nogama metalne opiljke koji su već srasli s kožom. Ona je prva žrtva koja je zbog onog što je preživela, po više osnova tužila Ukrajinu i njeno rukovodstvo Sudu pravde u Strazburu. Uverena je da će pravda pobediti.
- Ma kakva presuda bila, ona mi neće vratiti muža i dete, neće ublažiti pakao mojoj preživeloj deci i meni, ali biću srećna ako na taj način zaustavim rat i buduća stradanja. Neko mora da plati za ono što nam je učinjeno. Priznajem, da mi je ostala leva ruka bez sumnje bih sada držala pušku, a ovako, moja misija, moj rat je da širim istinu.
