Otkrivene tajne "Bildeberg grupe": Kako su nastali EU i NATO
U maju 1954. godine, "grupa ljudi dobre volje" iz 12 zemalja Evrope i SAD, sastala se po prvi put u hotelu Bilderberg, kako bi razmenila poglede na transatlantske odnose. Ono što je usledilo, međutim, bilo je začetak EU i NATO kakve poznajemo danas
Javnosti su od nedavno dostupna dokumenta, odnosno zvanični izveštaji sa takozvanih “Bilderberg konferencija”, koje su održavane na godišnjem nivou u periodu od 1954. do 1995. godine.
Pročitajte još:
* Kao da je znao: Evo šta je Tito 1957. pisao Rusiji, Americi i NATO
* Merkelova i nemački mediji u stravičnoj panici zbog Trampa!
Prva takozvana Bilderberg konferencija održana je u holandskom gradiću Osterbiku. Od 29. do 31. maja 1954., u hotelu Bilderberg po kojem je grupa dobila ime, okupile su se 82 uticajne osobe iz sveta diplomatije, politike i biznisa, kako bi razgovarali o produbljivanju odnosa Zapadne Evrope i SAD. Cilj je bio pronalaženje zajedničkog pristupa rešavanju glavnih problema i “nesporazuma” pred evroatlantskom zajednicom. Ono čime je konferencija, međutim, rezultirala, jeste process ujedinjenja zapadne Evrope u Evropsku uniju i pozicioniranje NATO kao glavnog odbrambenog mehanizma Evrope i SAD.
Osnivačku Bilderberg konferenciju inicirali su i organizovali holandski princ Bernard od Lipe Bisterfelda, ličnost poznata po privatnim i finansijskim skandalima, i poljski političar Jozef Hijeronimus Retinger, jedan od osnivača “Evropskog pokreta”. Njih dvojica, kao predsednik i generalni sekretar, definisali su agendu koja je bila usresređena na pet gorećih pitanja: “1. Odnos prema komunizmu i sovjetskoj Rusiji; 2. Ujedinjenje Evrope; 3. Evropska odbrambena zajednica (EDC) i evropska odbrana; 4. Problemi prekomorskih teritorija; 5. Ekonomski problemi”.
Odabir zvanica prema veoma strogim političkim i profesionalnim krterijumima – to su morali da budu visoko stručni i priznati ljudi, upoznati s tekućim problemima i duboko privrženi zapadnoj demokratsko-liberalnoj političkoj tradiciji i neraskidivoj vezi Evrope sa Sjedinjenim Državama - išao je pod ruku sa idejom o produbljivanju ekonomskih odnosa, slobodne trgovine i kulturno-društvene razmene zarad boljeg razumevanja Evrope i SAD.
NATO i EU kao odbrana od SSSR-a
Ipak, koncept Evropske unije i NATO, pre je prozašao iz suštinske potrebe za zajedničkom odbranom od percipirane pretnje SSSR i ekspanzije komunizma.
Članovi grupe bili su na prvoj konferenciji saglasni da je multilateralni dogovor kao što je NATO najbolji način Zapada da odgovori na komunističku pretnju. Zabrinutost povodom ekspanzije komunizma bila je veoma prisutna 1954. "Pred trenutnom opasnošću, Zapad mora delovati jedinstveno", navodi se u izveštaju.
"Nekoordinisana akcija, nedogovoreni potezi, odluke koje utiču na saveznike, a donete su jednostrano, sve to donosi veliki rizik od toga da pružimo neprijatelju momentalnu šansu i oružje kojim bi podelio Zapadni svet".Ovaj zabrinuti stav pratio je i “utopijski san o evropskom jedinstvu”, koji je prema mišljenju većine učesnika postao “neophodnost vremena”.
Ipak, osnovna svrha ujedinjenja Evrope, kako se vidi u izveštajima sa konferencije, zapravo je udarac na ideološke temelje komunizma. “Komunistička ideologija, od Marksa, preko Lenjina i Staljina, tvrdila je kako će se nacije Zapada urušiti usled unutrašnjih razdora i međusobnih razmiricia. Ukoliko se postigne funkcionalno jedinstvo, osnovni princip komunizma će biti uništen”, navodi se u izveštaju s panela naslovljenog “Evropska unija i Evropska odbrambena zajednica (EDC)”.
Politička, a ne ekonomska unija
Američki uticaj u čitavoj zamisli bio je prisutan prevashodno u vidu podrške, ali i u usmeravanju razvoja ideje, koliko god da su učesnici konferencije u nekim trenucima nastojali to da umanje.
Naime, američki učesnici su pre svega istakli da prioritet treba da bude politička, ne ekonomska unija (istakavši kako ne razumeju evropski otpor prema federalizaciji Evrope), a akcenat su stavili na stvaranje EDC, nazvavši ga “kamenom temeljcem američke spoljne politike”. Povodom EDC se zapravo raspravljalo kako najjednostavnije inkorporirati EDC u NATO, ne bi li evroatlantska zajednica dobila "centralizovaniju strukturu odbrane". Kraći lanac komande omogućio bi brži i efikasniji odgovor na eventualnu sovjetsku pretnju, smatrali su američki učesnici diskusije, dok su ih evropski partneri podržali gotovo jednoglasno.
Predloge Amerikanaca, evropski učesnici su prihvatili, ipak, uz opomenu SAD da mora da pruži jasniju podršku ideji ujedinjene, ali i “nezavisne Evrope”, umesto da nastupa sa superiorne pozicije kao da se obraća “lošim momcima”. Iz izveštaja se vidi da su evropski učesnici osnivačke konferencije bili upoznati sa potencijalnim opasnostma kao što su zavisnost od SAD u političkom i odbrambnom smislu, a istovremeno i unutrašnjih problema kao što je opasnost od nemačke dominacije u ujedinjenoj Evropi.
U zaključcima debate prve konferencije navedena su četiri problema koja treba rešiti: manjak solidarnosti na Zapadu; potreba za francusko-nemačkim pomirenjem; potreba za efikasnom saradnjom između SAD, britanskog Komonvelta i Zapadne Evrope; priznanje da “nema čisto evropskog rešenja za probleme pred Zapadom”.
Poslednji problem, jednostavno rečeno, značio je da će učešće SAD u evropskoj politici biti presudno, pre svega u vidu političke podrške ujedinjenju i finanijske pomoći jačanju odbrane. Najbolji adut za postizanje ta dva brzo i jednostavno bio je proširenje NATO. Iako je upravo to bio predlog Zapadne Nemačke - za razliku od Francuske i ostalih sila pobednica iz Drugog svetskog rata koje su se zalagale za EDC - Evropa se brzo pomirila sa spajanjem EDC i NATO, ubeđena američkim garancijama da će obuzdati ponovno nemačko naoružavanje i eventualne pokušaje uspostavljanja dominacije na "Starom kontinentu".
NATO jedini sposoban da brani "slobodni svet"
NATO je percipiran kao “jedina organizacija sposobna da uspešno brani 'slobodni svet' i da obuzda nemački vojni potencijal”. Jedan od učesnika je rekao: “Zapad pokušava da sprovede globalu borbu protiv komunizma, bez globalne politike. Centralni organ komande je imperativ kako bi se koordinisale političke, strateške i ekonomske politke Zapadnog sveta. U kasnijoj fazi, trebalo bi postaviti savetodavnu skupštinu NATO, koja bi se sastajala periodično s obe strane Atlantika kako bi razmotrila izveštaje NATO saveza.”,
Evropskim učesnicima je ideja o NATO bila privlačna jer ratom razorena i razjedinjena Evropa verovatno ne bi bila dovoljno jaka da se odbrani od Sovjetskog saveza. Tako se rodila zamisao o znatno široj i centralizovanijoj vojnoj, ekonomskoj i političkoj transatlantskoj zajednici u čijoj srži je ideja ujedinjene Evrope koja će slobodno trgovati sa SAD, dok će mehanizam odbrane tog sistema biti čvrsta vojna struktura kao što je NATO. “Slaganje oko evropskog jedinstva navelo je mnoge učesnike na ideju veće atlantske zajednice”.
Nakon prve konferencije, organizatori okupljanja bili su toliko zadovoljni rezultatima da su odlučili da se jednom godišnje sastaju i oforme neformalnu “Bilderberg grupu” koju su mnogi zbog do skoro veoma tajnovite agende, karakterisali kao svojevrsnu “globalnu vladu iz senke”.
Izveštaji sa konferencija, međutim, pokazuju drugačiju prirodu grupe kao aktivnog igrača koji pokušava da utiče na globalna zbivanja, a ne kao tela koje direktno odlučuje o toku svetske politike.
