Rusija posle SSSR-a: Od "ranog Jeljcina" do "zrelog Putina"
"Putin je mašinovođa koji je okrenuo lokomotivu u suprotnom smeru, zakačio je na poslednji vagon i jurnuo unazad obećavajući da je tamo budućnost". To piše ruski pisac Viktor Jerofejev za Dojče vele povodom četvrt veka raspada SSSR.
- Neko plače, neko se smeje, neko rusku vlast ne može da podnese, a neko je obožava. Neko je patriota, neko otpadnik. Neko je bedan, neko se basnoslovno obogatio. Neko živi u Moskvi, neko u dalekom upokojenom selu. Neko je morao na front, neko u zatvor. Tako živimo 25 godina nakon što je crvena zastava prestala da se vijori nad Kremljom, 25. decembra 1991 - navodi Jerofejev.
Kaže da je slučaj hteo da svedoči spuštanju zastave jer se našao u stanu jednog druga, u čuvenom Domu na naberežnoj, zgradi s pogledom na Crveni trg.
- Logična smrt džina izazvala je istovremene osećaje olakšanja i straha, drugačije valjda nije moglo. Podignuta je trobojka i na zimskom vetru je drhtala nova Rusija. No te večeri sve je delovalo kao igrarija pojmovima i Zajednicom nezavisnih država, kao prerušeni nastavak SSSR-a. Moskovski narod se ravnodušno razilazio kućama. Ja sam se izgleda, zajedno sa narodom, prevario: Rusija se odonda radikalno promenila. Da li je postala bolja ili nije? - pita Jerofejev.
Pročitajte još:
* Svet mu se klanja: Sve pobede Vladimira Putina
Ruska jedinstvenost
Više od jednom ili dvaput u svetskoj istoriji je zabeleženo da se ova ili ona zemlja nađe uvređenom pa traži satisfakciju, ubeđena u sopstvenu jedinstvenost.
- Rusija se okovala u tom stanju uvređenosti (ili se makar pretvara da je tako). Ima li prava da se duri što joj je neko (Zapad, NATO, Amerika - kogod) uzeo Sovjetski Savez? Teško, jer je SSSR propao pod težinom svojih organskih poroka proizašlih iz manične neslobode na svim životnim poljima. Da je kojim slučajem Sovjetski Savez bivstvovao u vakuumu, bez suseda i neprijatelja, propao bi još i ranije - dodaje Jerofejev.
Uprkos svim negativnostima, sve očiglednijim pokazateljima autoritarnog režima i uprkos fantomskom bolu zbog raspada SSSR-a i snu o njegovoj obnovi - Rusija ipak nije komunističko strašilo utemeljeno na klasnoj mržnji.
- To nije Severna Koreja. Današnja Rusija ne podriva sistem globalnog potrošačkog društva. Ona hoće da konzumira, kao i sve razvijene zemlje, hoće da živi bolje. Ali ne ide joj baš. Sa svojim današnjim nedaćama ona se smešta u red drugih problematičnih zemalja od kojih se razlikuje pre svega ogromnošću teritorije i nuklearnog arsenala. Glavni neprijatelj nove Rusije od njenog prvog daha je odsustvo predstave o tome šta je sloboda i čemu služi. Inteligencija je pre Perestrojke znala šta je oslobađanje, ali su malo šta razumeli o slobodi - navodi Jerofejev.
Četiri ere Rusije posle SSSR-a
Život u 25-godišnjoj Rusiji može se podeliti na četiri ere, ocenjuje ruski pisac.
- Prva - rani Jeljcin. Jedinstveni period nade u promene. U to ime je prosvećena ruska elita dobila retku priliku da se stopi s vlastima u nekakvo mistično "mi". Društvo i država su naizgled bile spremne da se poistovete. Sve je uprskalo to što su vlast i država slabo poznavale zakone ljudske prirode. Narod je rušio komunizam sa verom u bolji život. Ali narod zatim nije izdržao test u kojem je u prvo vreme trebalo živeti lošije, a raditi više i - prokleo je demokratiju. Rusija se vratila svom tradicionalnom stanju društvene apatije i narodskog javašluka. Ruski su reformatori smišljali reforme za apstraktne ljude, ne obazirući se na one realne. Neprivlačnost novog režima koji se još formirao proizvela je parlamentarnu krizu 1993, separatizam, rat u Čečeniji, borbu protiv oligarha, terevenku bandita. Druga etapa života u novoj Rusiji nastupa posle sramotnih predsedničkih izbora 1996. godine. To je faza slabog, pripitog Jeljcina, koji više nije izigravao reformatora već je na svoju stranu pridobijao šrafove sile - vojsku i tajne službe. Finansijska kriza 1998, jačanje nostalgičnih sentimenata i društvene histerije, jaz koji se otvorio između vrednosnih predstava Rusije i Zapada, gustiš ovih i drugih problema gurao je Rusiju u ruke čekista. Putin je bio ceh za omaške ruske demokratije. Ipak, treći period - rani Putin - još uvek je imao karakter političke tranzicije. Ubrzo se ispostavilo da Rusija nije kadra da dostigne Portugaliju prema BDP-u po glavi stanovnika (kako je Putin obećao 1999) i da mi nismo Kinezi. Nemamo toliko radne snage i poslova. Zato imamo skupocenu naftu i galopirajuću nostalgiju. Ovo drugo je poduprto ideologijom koja se sastoji od odbacivanja univerzalnih vrednosti, negovanja ozlojeđenosti i hoda po temeljima tradicionalnih vrednosti. Počasno mesto tu ima zanesenjaštvo pravoslavnom crkvom. Crkva je iskoristila taj istorijski momenat tako što se nepojmljivo obogatila u zamenu za svoju lojalnost i državotvorni patriotizam koji propoveda. Danas, u periodu zrelog Putina, on je mašinovođa koji je okrenuo lokomotivu u suprotnom smeru, zakačio je na poslednji vagon i jurnuo unazad obećavajući da je tamo budućnost - ističe Jerofejev.
A danas...
Voz se u međuvremenu ozbiljno zahuktao.
- Ako je Putina uopšte moguće smatrati vizionarom, onda njegovo okretanje lokomotive nije bilo očajnički potez. Shvativši da Rusija bolje prihvata mobilizaciju nego modernizaciju, on je ostvario nešto retko u ruskoj istoriji, jedinstvo vlasti i većine naroda. Ruska ozlojeđenost zbog gubitka teritorija pretvorila se u postojano uverenje u sopstvenu nadmoć - moralnu, religijsku, istorijsku. Boginja rata zvana Laž funkcioniše kako u hladnom ratu protiv Zapada tako i u gorućem ratu protiv kijevskih i drugih protivnika povratka pod rusku krunu. Zapad je radio u prilog Rusiji tako što je pokazao razjedinjenost i, pravo govoreći, stratešku glupost. Ima li izlaza odavde? U sledećoj, petoj etapi nove istorije, Rusija će možda učiniti nešto da na dobrobit svih povrati poverenje Zapada. Ali to je, nažalost, prognoza na dugom štapu - zaključuje Jerofejev.
