Uškopljenici: Istorija ruske autodestruktivne sekte
"Ja nisam otac grehu; preuzmi moje delo i proglasiću te za svog sina", to je prema legendi Kondratij Selivanov, osnivač mističke sekte uškopljenika, rekao ruskom imperatoru Pavlu I.
Car nije bio fasciniran Selivanovim učenjem i poslao je "učitelja" u manastir kao duševnog bolesnika. Međutim, u tom trenutku se učenje o kastraciji kao spasenju od greha već proširilo po Rusiji, tako da je Selivanov dobio mnogobrojne sledbenike.
Sektaši sami sebe nisu nazivali "uškopljenici", nego su radije birali romantične epitete: "Jaganjci Božiji” i "Beli golubovi”. "Golubije” zajednice su u jednom periodu cvetale među nepismenim seljacima u unutrašnjosti Rusije, ali i u kućama trgovaca u Sankt Peterburgu.
Koreni sekte
Ritualna samokastracija se i ranije mogla sresti među ljudima koji su sebe smatrali hrišćanima. Najvažnija dogma uškopljeničke vere, koja je i drevnog filozofa Origena podstakla da sam sebe kastrira, bio je stih iz Jevanđelja po Mateju: „Ima uškopljenika koji su se tako rodili iz utrobe materine; a ima uškopljenika koje su ljudi uškopili; a ima uškopljenika koji su sami sebe uškopili Carstva radi nebeskoga” (Mt 19, 12). Kasnije su sektaši i potpuno bezazlene citate iz Svetog Pisma počeli da tumače onako kako njima odgovara. Na primer, tvrdili su da Hristos nije oprao noge svojim učenicima, nego ih je u stvari uškopio.
Može se reći da je sekta uškopljenika bila samo jedna komponenta šire sektaške zajednice. Ona se odvojila od sekte „bičevalaca” (to je „narodska” sekta sa strogom askezom i bogoslužbenim ritualom koji se sastoji od plesa u ekstazi), a ovi su opet nastali od staroveraca (staroverci su se u 17. veku odvojili od Ruske pravoslavne crkve jer nisu hteli da prihvate vraćanje na pojedine opštepravoslavne obrede, kao što je, recimo, krsni znak sa tri prsta). Uškopljenici su zadržali shvatanja bičevalaca, ali su otišli još dalje u svome fanatizmu. Praktikovali su „vatreno krštenje” u vidu kastriranja muškaraca i odsecanja grudi ženama.
Bičevaoci su sekta koja se pojavila u narodu. To je ćudljivi spoj hrišćanskih, panteističkih i čak budističkih motiva. Umesto bogosluženja bičevaoci su skakali u ekstazi, a umesto crkava i sveštenika živeli su u komunama gde je predvodnik zajednice tretiran kao Hristos. Izbegavali su alkohol, tuče, proslave, psovke, a u pojedinim zajednicama je bila zabranjena čak i telesna veza sa sopstvenom ženom.
Nastanak i bujanje sekte
Smatra se da su sektu osnovala tri seljaka iz Orlovske gubernije (360 km od Moskve), koji su sami sebe kastrirali, a uz njih je to učinilo još 30 ljudi. Oni su verovali da će se na taj način osloboditi od greha pohote i da će tako zadobiti večni život. Jedan od kastriranih je bio i Kondratij Selivanov. On je ubrzo nakon toga proglasio sebe za Hrista. Sektanti su 1772. godine prognani u Sibir, ali to je i odgovaralo samoproglašenom mučeniku. Selivanov se 20 godina kasnije vratio u Peterburg kao poznati mistik i obratio u svoju veru na desetine seljaka.
U poslednjoj deceniji 18. veka uškopljenici su se pojavili i među trgovcima i vojnicima, a 1802. je u sektu ušao prvi plemić - Aleksej Jelenski. On se takođe prožeo duhom uškopljeništva dok je bio u progonstvu. Jelenski je 1804. predložio caru da vlast nad Rusijom poveri uškopljenicima, zbog čega je ponovo oteran u progonstvo. Selivanov se nije mešao u politiku. On je sa svojim "bogosluženjima” postao popularan u prestoničkom visokom društvu, gde je mistika tada bila u modi. Činovnik Lubjanovski je zapisao kako je, navodno, pred bitku kod Austerlica i sam car Aleksandar I posetio Selivanova. Uškopljenik je preklinjao da se "rat sa prokletim Francuzom ne počinje” i prorekao je poraz ruske vojske.
Period u kome je sekta legalno postojala okončan je 1817. godine, kada su dvojica gardista sami sebe kastrirali. Selivanov je tada uhapšen, ali je već bilo kasno, jer se sekta proširila po gradovima.
Sredinom i krajem 19. veka uškopljenici su bili uobičajena pojava u Rusiji. "Uškopljenik za tezgom iznajmljuje stan na spratu”, piše Dostojevski u "Idiotu”. Sekta je privlačila različite slojeve društva. Trgovci i plemići su je doživljavali kao nešto moderno, kao mističnu egzotiku. Uvođenje uškopljeničkih motiva u folklor i "narodski” imidž sekte doprineli su njenoj popularnosti među seljacima. Mnogi su sami sebe podvrgavali mučenju verujući uškopljenicima da će tako zadobiti večni život, budući da je telesna veza greh. Velika bogatstva koja je sekta stekla koristila je za prozelitizam: otkupljivala je neslobodne seljake, pružala utočište deci bez roditelja i podržavala sirotinju. Postoje različiti podaci o brojnosti uškopljenika. U jednim izvorima stoji da ih je bilo šest hiljada, u drugim stotine hiljada, pa čak i nepun milion.
Staljin represijama uništio sektu
- Borba protiv sekti pre revolucije nije bila efikasna. Često se sektašima gledalo kroz prste - kaže Sergej Coja, koji se pozicionira kao stručnjak za sekte.
Osim toga, u 19. veku je vlast slabo kontrolisala velike teritorije. Ugrožene zajednice su odlazile na sever ili u Sibir”. Sekta je uništena tek u Staljinovo vreme represijama i hapšenjima.
Danas se smatra da je uškopljeništvo uništeno. Izvesni nepouzdani izvori pominju da postoji 400 preživelih uškopljenika, ali bez ikakvih dokaza. Kao današnja "verzija” uškopljenika bi se uz malo mašte mogli tretirati marginalci u Rusiji koji za sebe kažu da su "antiseksualci”.
- U Rusiji ima negde oko 2.000 antiseksualaca, a među njima ima i pobožnih asketa - priča Mira, aktivista tog pokreta.
- Jedan broj antiseksualaca odobrava samokastriranje - rekla je ona.
