Zašto Rusija ne treba da bude čisto ruska država?
Ruski novinar Andrej Babicki bavi se analizom ruskog nacionalnog identiteta u postsovjetskom periodu. Akcenat njegove analize je na pitanju da li Rusija treba da bude multikulturalno društvo ili ne.
"Imam u vidu ideju koju već mnogo godina promovišu patriotski nastrojeni blogeri, novinari i političari da Rusija konačno treba da prestane da shvata sebe kao višenacionalnu zemlju i da treba da se reformiše kao ruski projekat koji bi prvenstveno bio usmeren (pa i isključivo) na zaštitu interesa upravo ruskih ljudi.
Taj program nacionalnog egoizma zarastao je u različitim terminologijama i parolama od kojih je najpoznatija rečca "noviopi“ (u sovjetskoj propagandi - sovjetski narod koji čine predstavnici mešovitog porekla i manjina, a kao protivteža ruskom narodu, prim. prev), koju je u opticaj uveo pisac Dmitrij Galkovski, kao i popularni poziv "Dosta smo hranili Kavkaz!“, čiji autor nije poznat.
Nivo radikalizma u razmišljanjima o tome koliko daleko treba ići u realizaciji tog projekta varira i zavisi od toga koliko je čovek koji razmišlja o datoj temi nepomirljivo raspoložen prema ovim ili onim aspektima "višenacionalnog“.
Neki smatraju da je neprihvatljiva sloboda delovanja koju u našoj zemlji imaju predstavnici različitih kavkaskih naroda, neki vide pretnju u ekspanziji islama kako iz unutrašnjih delova Rusije, tako i izvan njenih granica.
U razvijanju ove teme verovatno je dalje od svih otišao filozof Dmitrij Krilov, koji smatra da Rusija odbacivanjem kavkaskog balasta i smanjivanjem teritorije zemlje, kao i uvođenjem viza za građane republika Srednje Azije, mora da se transformiše u "malu Švajcarsku“.
Za propagatora njegovih ideja, koje su već na granici nedopustivog, može se smatrati glavni urednik internet izdanja "Sputnjik i pogrom“ Jegor Prosvirin koji uz sve to nimalo nije ravnodušan prema pitanju čistote ruske rase.
Postoje i fleksibilnije varijante "nacional-demokratskog“ programa, ali u osnovnom, u - osudi "višenacionalnog“ kao istorijski pogrešnog načina života ruske države - oni su manje-više jedinstveni.
Neću govoriti o utopiji samog projekta, budući da je očigledno da sigurno ni sami Kavkasci neće dozvoliti da budu "izdvojeni“ iz Rusa, odnosno, Kavkaz bi morao silom da se i.zdvoji. Teško da će se bilo ko od budućih ruskih vladara odlučiti za takav korak koji bi osudio zemlju na nove ogromne nedaće.
Višenacionalnost je formirala ruski identitet
Rekao bih nekoliko reči o tome da je upravo "višenacionalno“ formiralo ruski mentalitet, rusku kulturu i ruski prostor.
Zahvaljujući neophodnom navikavanju na življenje sa drugim narodima sa kojima delimo zajedničku zemlju, stekli smo onaj nivo trpeljivosti koji omogućava prepoznavanje ljudskog ispod mnogo slojeva samobitnog, arhaičnog nacionalnog načina života.
To je upravo ono svojstvo ljudske duše koje je u govoru o Puškinu Dostojevski nazvao "saosećanjem za ceo svet“.
Pročitajte još:
* Putin poručio: Nije trebalo razbijati SSSR
* KGB imao špijunsku mrežu u Izraelu, poslanici radili za SSSR
Koliko god da je čudno, okolnost da smo u prošlosti vodili ratove sa tim narodima, samo učvršćuje poverenje i bliskost naših međusobnih odnosa, budući da se u svesti generacija ocrtava slika na kojoj mi jedni druge vidimo kao dostojne protivnike.
Sa druge strane, čvrsta, "neudobna“ rodovsko-plemenska arhaičnost, koja je posle raspada SSSR-a izbila iz malih kavkaskih republika i agresivno počela da osvaja teritoriju Rusije, po mom mišljenju, jeste - proces potpuno pozitivan, budući da održava odbrambene mehanizme ruske civilizacije i ubrzava adaptiranje kavkaskih naroda na pravila i poredak života u zemlji.
Budući da su od strane sovjetske vlasti oni bili "zaključani“ u svom kutku, mogli su generacijama da obnavljaju svoj tradicionalni način života, dok je danas njihova modernizacija i formiranje opštegrađanske ruske svesti - svršen čin.
Jasne su i očigledne cene tog formiranja kod velikih kavkaskih opština u ruskim gradovima, ali se one kompenziraju brzinom kojom se odvija "rusifikacija“, odnosno, postepenim usvajanjem pravila koja regulišu život u Rusiji, kao i pristajanjem na potčinjavanje tim pravilima.
Takođe mi se čini da se u ruskoj mešavini plemena, nacija, naroda i religija ocrtavaju konture novog bratstva, drugarstva, onog modela zajedničkog doma koji neminovno mora da zameni apstrakciju pod nazivom "proleterski internacionalizam“.
Rusija ne sme da postane Švajcarska
Tu se postavlja temelj nove socijalne odgovornosti - ne klasne, nego isključivo ljudske, zasnovane na opštem poimanju vrednosti porodice, otadžbine i prostora koji se naziva Rusija.
I na kraju, može li ruski čovek koji (bez obzira na dubok sovjetski "bekgraund“) stremi hrišćanstvu, idealima samopožrtvovanja i ljubavi prema bližnjem, da se oseća potpunim u okvirima doktrine nacionalnog egoizma?
Verujem da, i kad bi mogao, onda to više uopšte ne bi bio ruski čovek, nego, na primer, švajcarski, budući da ruska kultura u osnovu života ne stavlja udobnost i komfor (iako ih ne negira), nego vrednosti drugog poretka koje proizlaze iz poimanja dobra i zla, ljubavi, istine i lepote.
To je krajnje opasan eksperiment - svesti bezbroj značenja kojima se ispunjava Ruski svet (i tokom poslednjih godina njegovu otvorenu želju da uzima u zaštitu svoje, čak i ako se to mora platiti pogoršanjem ukupne dobrobiti) na usko pragmatičan račun da se učini tako da mi sitije živimo, da se izbavimo od suvišnih i neutoljivih usta.
To bi bilo katastrofalno oduzimanje od identiteta prostoru koji je povezan sa hrišćanskom punoćom naše kulture - zaboravljanje iskupljujuće žrtve Hrista koji se uspeo na krst radi spasenja svih.
Mislim da u ovom tekstu mogu da ne odgovaram na standardne prigovore da Jevreji pozivaju Ruse na žrtvu.
