Front protiv Evropske unije
Jačanje antisistemskih partija i antievropskog raspoloženja ukazuje da je glad za promenama u Evropskoj uniji sve veća. Francuski Nacionalni front prerastao je u evropski front. Naime, partije sa krajnje desnog pola evropske političke scene okupile su se u Milanu na prvoj konvenciji koja se odvijala pod parolom "Slobodniji smo jači - drugačija Evropa je moguća".
Zvezda večeri u četvrtak u milanu bila je Marin le Pen, lider francuskog Nacionalnog fronta, uz koju je pozirao nasmejani Mateo Salvini, vođa italijanske Severne lige, prenosi "Sputnjik".
U punoj sali koja je skandirala "Marin, Marin" bili su i članovi tridesetak drugih partija političke grupe "Evropa nacija i sloboda", među kojima je i Partija za slobodu Austrije, belgijska stranka Flamanski interes i holandska Slobodarska partija.
Ova koalicija desnih partija, radikalnijih od tradicionalne evropske desnice, formirana je prošlog leta u Evropskom parlamentu na podsticaj Marin le Pen. Forma, obim i orijentacija ovih partija se razlikuje u zavisnosti od lokalnog konteksta, ali im je zajedničko što su antievropske, antimigrantske i antimuslimanske.
Aktuelna izbeglička kriza i teroristički napadi u Parizu dali su mnogim od ovih partija na marginama evropske političke scene novi život. To nije slučaj sa Nacionalnim frontom, koji se i pre izbegličke krize probio do treće političke snage u Francuskoj. Zato je upravo ova partija model za druge antisistemske desničarske partije u Evropi.
Ovaj evropski kontekst je nov za partije koje se pozivaju na nacionalni suverenitet. Prioritet Nacionalnog fronta, koji je napravio veliki zaokret otkad je vođstvo nad partijom prešlo sa oca na ćerku Le Pen, više nije napuštanje evra, pa čak ni Evropske unije, već promena sistema.
To ne znači da su napustili nacionalnu ideologiju, već da je njihova glavna meta sada briselska institucionalna tvrđava.
- Ako u Švedskoj levičarska vlada najavljuje specijalne letove kako bi izbacila 80.000 imigranata jasno je da je Evropa doživela poraz - rekao je Mateo Salvini uoči skupa u Milanu, na kome su glavne teme bile masovna imigracija, terorizam, migraciona kriza i položaj žena nakon napada u Kelnu.
U situaciji u kojoj Evropska unija nije u stanju da se izbori sa talasom izbeglica koji je na evropske obale izbacio stotine hiljada ljudi sa Bliskog istoka i iz Afrike, kritika evropskih institucija nailazi na plodno tle.
Krajnja desnica ista kao krajnja levica
U tome, kao i u nizu drugih tema, poput prava radnika i opasnosti koja preti nacionalnim ekonomijama od mondijalizacije, krajnja desnica se ne razlikuje od krajnje levice, koja je osvojila teren u Grčkoj i u Španiji.
Razlika je u rešenjima koja nude. Dok je krajnja desnica za izbacivanje imigranata i zatvaranje granica, za odbranu evropske "hrišćanske civilizacije" protiv najezde muslimanskih imigranata, potencijalnih terorista, levica je za solidarnost evropskih naroda prema onima koji beže od sukoba i zaustavljanje neoimperijalističkih ratova Zapada na Bliskom istoku i u Africi koje smatra uzrokom egzodusa sa kojim je Evropa suočena.
Ali nije više dovoljno objasniti prodor Nacionalnog fronta i njegovih evropskih pandana jačanjem ksenofobije, rasizma i islamofobije nakon terorističkih napada na evropskom tlu čiji su autori radikalizovani muslimani, kao ni analizom njihovih programa i skrivenih namera. Koreni su dublji.
Ključ za razumevanje širenja uticaja antisistemskih partija je nepoverenje u evropske institucije i elite, prema kojima postoji sve manja tolerantnost. Raste uverenje da tradicionalne političke partije brkaju sopstvene interese sa opštim, da pojedinačni uspeh na izborima mešaju sa uspehom zemlje. Na postojeće političke partije se gleda kao na zatvoreni klub za ostvarivanje ličnih ambicija, na skup političara sklonih korupciji, bez ideologije i poleta, čiji je cilj da zadrže privilegije.
Jaz između evropskih naroda i onih koji njima upravljaju je teren na kome se danas pronalaze ideološki udaljene pozicije krajnje levice i krajnje desnice.
Pojavila se čak ideja o stvaranju zajedničkog fronta političkih snaga koji će se suprotstaviti bloku tradicionalnih levih i desnih partija. Takav front bi podrazumevao različite, pa i ideološki suprotne struje, koje bi se suprotstavile onome što vide kao diktat tehnokrata koji vode evropske institucije, u kojima manjina nameće odluke većini. Ova ideja se javila nakon što je Grčka morala da se povinuje zahtevima Evrogrupe, na čelu sa Nemačkom, i nastavi da primenjuje mere štednje, iako zbog toga srlja u još dublju krizu.
O tome da netrpeljivost prema elitama sve više raste govore i rezultati poslednjih istraživanja koji pokazuju da privlačnost gubi ne samo evro već i Evropska unija. Predstava o evru je značajno urušena u Italiji i Grčkoj, protivnici evropske valute su glasni u Velikoj Britaniji, Švedskoj, ali i Danskoj i Bugarskoj. Antievropsko raspoloženje raste u Grčkoj, Velikoj Britaniji, Holandiji, Belgiji i Italiji.
Jačanje antisistemskih partija i antievropskih stavova ukazuje da je glad za promenama u Evropskoj uniji sve veća.
