Reporter "Vesti" na mestu atentata: Francuzi u košmaru, na ulicama samo novinari
Trg Republike u Parizu u čijoj blizini su se u petak dogodili atentati, okružen je reportažnim kolima sa satelitskim antenama i na njemu se nalaze skoro isključivo novinari iz celog sveta i tek poneki turista ili Parižanin.
- Dobro veče, ja sam novinar španskog radija, da li možete da mi kažete kako se osećate - pita me kolega pružajući mikrofon ispred spomenika na Trgu Republike.
Kad kažem da sam takođe novinar, a isto odgovara i koleginica - reporter grčke televizije - Španac razočarano spušta mikrofon.
Građani su uglavnom poslušali savet prefekta policije da ostanu kod kuća i poziv da budu "odgovorni i razumni što ne znači da treba obustaviti normalne aktivnosti".
Neki ljudi koji pale sveće ili polažu cveće na trenutke deluju smeteno jer oko njih zuje kamere i škljocaju fotoaparati.
S vremena na vreme čuje se glas iz megafona zakačenog na krovu automobila bez policijskih oznaka: "Molimo vas raziđite se iz razloga bezbednosti".
Strah za budućnost
Ulazim u obližnju arapsku prodavnicu voća nekoliko destina metara dalje. Kupujem mandarine, onda kažem da sam novinar i pitam prodavca kakvi su njegovi utisci posle svega što se dogodilo. Kaže da on i njegovi u početku nisu shvatili zašto policija nije prestajala da stiže uz sirene, a sada prosto još ne može da poveruje u užas koji se dogodio.
- Šteta je, čemu svo ovo nasilje? Mogli bismo lepo da živimo svi zajedno i...
Mom sagovorniku, korpulentom četrdesetogodišnjaku, steglo se grlo. Nije mogao da završi rečenicu.
Mladići ogrnuti francuskim zastavama prolaze u žurbi. Ispostavlja se da su turisti koji pričaju engleski.
Najveća je gužva nešto dalje pred koncertnom salom Bataklan u kojoj su teroristi u petak počinili masakr. Policija je blokirala dve stotine metara oko Bataklana. Na uglu, na raskršću ulica Oberkamf i Rišar le Nuar automobili jedva prolaze jer se tu tiska bar na stotine novinara sa svih kontinenata. Na desetine reportažnih kola je parkirano na trotoaru.
Fotoreporteri i kamermani se muče kako da snime mesto pokolja kroz pojas zelenila i grane drveća i žbunja koje ih dele od sale Bataklan. Sve deluje nadrealno. Da li je moguće da je ovde izginulo skoro 150 ljudi?
Jedna elegantna gospođa osamdesetih godina polako se probija kroz gužvu s pijačnom torbom koju vuče za sobom. Kaže da stanuje u kvartu, celu noć između petka i subote slušala je pucnjavu, viku, krike ...
- Ne, ne plašim se, znate ja sam u dubokoj starosti i nemam čega da se plašim ali mi je žao zbog ovoga što se događa. Šteta je, ovo nasilje je užasno, a mogli bismo lepo ovde da živimo svi zajedno - kaže ona.
Nešto dalje otvorena su dva kafea. U jednom kafeu orijentalnog izgleda, unutra i ispred sede isključivo stariji ljudi iz arapskih zemalja, nekadašnjih bivših kolonija, ispijajući čaj i gledajući u daljinu dok odbacuju dimove cigareta.
Šta li oni osećaju? Došli su iz zemalja severne Afrike koje su bile deo francuskog carstva, njihovi očevi su na evropskim bojištima ginuli za Francusku u oba svetska rata.
U drugom, tipično pariskom kafeu, sede gotovo isključivo strani novinari.
