"NATO koristi Ukrajinu da opravda postojanje"

Србија није ушла у НАТО. А НАТО у Србију? Аранжмани са Северноатлантском алијансом у јавности изазивају мноштво противречности, док политичари инсистирају на томе да ни СОФА ни ИПАП не приближавају Србију чланству у овој организацији Последице видљиве и данас: рушевине Генералштаба у Улици кнеза Милоша у Београду (Фото Д. Јелен) Свега неколико дана уочи обележавања 16. годишњице почетка НАТО бомбардовања СР Југославије, Београд је са Северноатлантском алијансом усагласио Индивидуални акциони план партнерства (ИПАП). Овај потез су поједини медији и део јавности оценили као знак коначне капитулације, док су политичари брже-боље поручили да нови корак ка побољшању односа са НАТО-ом никако не значи пут Србије ка чланству у овој организацији. А шта је у ствари договорено и шта споразуми са алијансом значе за грађане Србије? Споразум ИПАП прецизира план активности у Партнерству за мир и углавном дефинише приоритете у областима војне сарадње и реформе система одбране, политичког дијалога, јавне дипломатије, науке и истраживања. За разлику од Акционог плана, који НАТО има са кандидатима за чланство и у којем има одрешене руке за постављање изричитих захтева пред њих, ИПАП улогу алијансе своди првенствено на саветодавну. Влада Републике Србије је у фебруару 2011. усвојила Закључак о покретању процедуре за израду ИПАП-а, такозвани Презентациони документ за ИПАП усвојен је 14. јула 2011, да би 25. новембра исте године био представљен у седишту НАТО-а у Бриселу. Овај споразум није трајан већ мора да се обнавља периодично, обично сваке две године. Јерменија, која попут Србије отворено истиче да нема аспирација да постане чланица алијансе, први ИПАП договорила је 2005. и досад га је трипут обнављала. Од европских земаља овакав договор немају Швајцарска, Финска и Белорусија. Главна замерка која се ових дана могла чути на рачун потписивања ИПАП-а јесте то што наводно омогућава НАТО-у слободно и неконтролисано кретање по Србији. То је, међутим, регулисано другим договором са алијансом, такозваним Споразумом о статусу снага (СОФА) који је Србија давно потписала. Овај тип уговора са НАТО-ом регулише привилегије и имунитет војника у оба правца. Другим речима, трупама чланица алијансе и Партнерства за мир дозвољава се да на територији Србије изводе вежбе, тренинге и слично, док се српској војсци дају исте могућности на њиховим територијама. Споразум СОФА са НАТО-ом потписао је у Вашингтону јануара прошле године тадашњи министар одбране Небојша Родић, али га Скупштина Србије још није ратификовала. Иако се у јавности често повезује са СОФА, Вук Драшковић је у ствари 2005. са тадашњим генералним секретаром НАТО-а Јапом де Хопом Схефером потписао Споразум о транзитним аранжманима. Овим уговором се гарантују имунитет и привилегије војника НАТО-а током проласка, али не и задржавања на путу кроз Србију. Циљ је био да се олакша њихов трансфер и царинске процедуре на путу ка мисији Кфора на Косову. Споразум о транзитним аранжманима са Србијом, иначе, никада није ступио на снагу нити је практично примењен, јер никада нису договорени такозвани технички анекси, који укључују и механизам за примену. Додатну забуну и простор за нагађања уноси и споразум истог имена СОФА, који Америка склапа са другим земљама и билатерални је уговор, за разлику од оног који склапа НАТО и који има одлике мултилатералног (28 војски чланица плус партнери). Попут СОФА са алијансом, Србија је потписница и СОФА са САД. Споразум су 2006. у Вашингтону потписали Борис Тадић и Кондолиза Рајс. Реч је о типском Споразуму о статусу снага, који су Американци потписали са око 100 држава света и којим се регулишу правни положај америчких војника на туђој територији и надлежност судова у случају да припадник америчких трупа почини кривично дело.