Putin, novi ruski car (5): Mesija nove države

Vladimir Putin se vratio iz Drezdena u Lenjingrad početkom 1990. godine, gde je nastavio da radi za obaveštajnu službu. Bili su to poslednji dani i Sovjetskog Saveza i KGB-a. Plate su već kasnile, i sve se teže živelo. Međutim, Putin ubrzo dobija novo radno mesto. Postao je prorektor na matičnom Lenjingradskom državnom univerzitetu, zadužen za međunarodnu saradnju.

Vladimir Putin: Ulazi u politiku u trenutku raspada SSSR-a

 

Za godinu dana rada na univerzitetu upoznao je dosta ljudi koji su kasnije napravili političku i poslovnu karijeru. Tu je i Igor Sečin, koji mu je kasnije postao jedan od najbližih, najvernijih saradnika i koji je, kako će se pokazati, dogurao do mesta potpredsednika vlade.

Čistka u Kremlju
Sovjetski Savez doživljava konačni slom 1991, a gotovo u isto vreme Putin ulazi u političke vode. Na poziv svog bivšeg profesora Anatolija Sobčaka, primljen je u upravu Lenjingrada, sada ponovo Petrograda, i postaje predsednik Komiteta za spoljno-ekonomske veze gradske skupštine. U martu 1994. Sobčak imenuje Putina za svog prvog zamenika, pa je on već tada postao šef i ekonomistima Alekseju Kudrinu, bivšem potpredsedniku vlade i ministru finansija, te Germanu Grefu, predsedniku Sberbanke, Dmitriju Kozaku, potpredsedniku vlade i Vitaliju Mutku, sadašnjem ministru sporta. Putin se uopoznaje i sa brojnim biznismenima među kojima je i Genadij Timčenko, najveći trgovac ruskom naftom.

Putinov rad je bio veoma vrednovan. Nije bio umešan u korupcijske afere, kriminalne privatizacije, niti bilo šta slično. Međutim, Sobčak je zbog navodnih korupcijskih afera u avgustu 1996. izgubio izbore.

Boris Jeljcin: Vladimir Žpžutin ga je nasledio i rešio probleme koji su ostali za njim

Da tada Vladimir Putin nije ostao bez posla, pitanje je da li bi se ikad našao u Moskvi. Novi gubernator mu je, doduše, ponudio posao u administraciji, ali je Putin odbio, i počeo da predaje na fakultetu. Uskoro će, na inicijativu svog petrogradskog druga Alekseja Kudrina preći u Moskvu. Mnogi kažu da se u tome, pored stručnosti, krije tajna Kudrinovog dugog ministarskog staža.

Putin ne zaboravlja ljude koji su mu nekad učinili uslugu. Oni koji ga dobro znaju, tvrde da nije bilo nijednog slučaja da je neko bio dobar prema njemu, a da mu se on nije revanširao. I uvek za stepen više.

Koliko je ostao veran svom gradu i svojim prijateljima iz Petrograda najbolje govori činjenica da se, čim je ušao u Kremlj, okružio upravo tim ljudima, što mu Moskovljani ponekad i zameraju.

U njegovom okruženju su se zapravo našli ljudi iz tri grupe - oni koji su išli s njim u školu ili trenirali džudo, koji su radili u peterburškoj skupštini i oni iz KGB-a. Njima najviše veruje. Ali, ako se uzme u obzir kolike su promene koje je Putin izvršio u Kremlju, upravo na početku svoje vladavine, onda je taj postupak objašnjiv, pa čak i logičan i opravdan.

U Jeljcinovo vreme sve državne odluke donosili su uticajni oligarsi kojima su vrata Kremlja uvek bila otvorena. Oni su donosili zakone kakvi su im odgovarali, poništavali one koji im se nisu dopadali. Jeljcinova kćerka Tatjana je čak mogla i da potpisuje sve što bi trebalo da potpisuje predsednik. Država je sistematski pljačkana i opljačkana, povampirili su se razni nacionalizmi; u Čečeniji su vođena dva krvava rata. Velika Rusija našla se na ivici raspada.

Da bi nešto mogao da uradi, Putin je prvo morao da skloni te sive eminencije iz Kremlja. A to nije bio ni malo lako. Zato je morao da stvori sebi "leđa".

Za razliku od Jeljcina, Putin je uvek odlično obavešten o pitanju o kome se razgovara. I nikad ne reaguje ishitreno. Čak i ako se učini da se naljutio i zato nešto odlučio, njegovi saradnici znaju da je i ta odluka duboko promišljena, više puta odmerena, pa tek onda objavljena.

Zahvaljujući Putinu, u politiku je ušlo novo pokolenje, a sa javne scene nestali su sovjetski političari koje je vreme prosto pregazilo. Kada je ušao u Kremlj Putin je dobijao funkcije i zaduženja od velikog značaja: prvo je radio u predsedničkoj administraciji za upravljanje ogromnom inostranom imovinom Rusije, zatim kao načelnik Glavne kontrolne uprave, pa kao zamenik rukovodioca predsedničke administracije odgovoran za stanje u regionima i konačno kao šef Federalne službe bezbednosti, popularni FSB.

Već u avgustu 1999. na predlog tadašnjeg predsednika Borisa Jeljcina imenovan je za premijera, a samo godinu dana kasnije i za predsednika države.

" Dve, tri nedelje pred Novu godinu Boris Nikolaje­vič me je pozvao u svoj kabinet i rekao da je doneo odluku da ode i da ja moram da vršim dužnost predsednika. Gle­dao je u mene i čekao šta ću da kažem. Sedeo sam i ćutao. On je počeo podrobno da mi obja­šnjava da ima nameru da podnese ostavku do kraja godine... Kad je završio, rekao sam:

- Znate, Borise Nikolajeviču, ako ćemo pošteno, ne znam da li sam spreman na to, ne znam hoću li, zato što je to prilično težak život... Ni­sam bio siguran da želim takvu sudbinu.A on mi je od­govorio:

- I ja sam, kad sam ovde došao, imao sasvim dru­ge planove. Tako je sudbina odredila. Mislim da je i vaša sudbina takva da morate da donosite odluke. Na­ša zemlja je tako ogromna, siguran sam da ćete uspeti - ispričao je jednom prilikom Putin, i konačno pristao."

Premijer "s perspektivom"
Naime, kada se ima na umu Jeljcinova navika da menja mišljenje po ne­koliko puta na dan, a premijere na svakih nekoliko meseci, kao i uticaj koji je na njega imala poro­dica i želja "Tanje i Valje", tj. kćeri i zeta da ga spreče da ode sa mesta prvog čoveka u Rusiji, Putinova rezervi­sanost bila je sasvim umesna. Jeljcinova podrška bila je kraj­nje relativna i nepredvidiva stvar. Uz to, prebrzo pri­stajanje na takvu ponudu, predsednik bi mogao da shvati i kao želju da što pre ode. Zato je, kao iskusan političar, Putin odlučio da sačeka kako će se dalje stvari odvijati. Ipak, izgleda da je ovoga puta Jeljcin ozbiljno mislio.

- U razgovoru sa mnom Jeljcin nije izgovarao reč "na­slednik". Rekao je da je moguće postaviti "premijera s per­spektivom" ako sve bude kako treba. A tek posle je, u me­dijima počeo da govori o meni kao o mogućem budućem predsedniku. Rekao je to naglas, da ga cela zemlja čuje. I kada su odmah posle toga počeli da mi postavljaju gomilu pitanja, rekao sam:

-Ako je predsednik tako rekao, ja ću to i da uradim. Možda i nisam zvučao suviše uvereno ali nisam mogao drugačije da odgovorim na pitanje - ispričao je Putin.

Poslednjeg dana 1999. godine Vladimir Putin je postao vršilac dužnosti predsednika Ruske Federacije, a u martu 2000. izabran je za šefa najveće države na svetu.  

Sutra - Putin, novi Ruski car (6): Milosrdni diktator