Veliki rat - veliko narodno ujedinjenje
Prvi svetski sukob, 1914-1918, mobilisao je evropske države i ujedinio narode, uključujući vojnike i civile, muškarce, žene, decu, sindikalce, umetnike, naučnike za "totalni rat" bez presedana u istoriji.
"Ništa neće slomiti svetu zajednicu Francuza pred neprijateljem", poručio je 4. avgusta 1914. francuski predsednik Remon Poenkare.
"Više ne prepoznajem stranke, prepoznajem samo Nemce", poručio je nemački kajzer Vilhelm Drugi, dok je u Velikoj Britaniji proglašeno "međustranačko primirje".
U Francuskoj, taj nacionalni žar je posebno snažan na početku rata, pa se čak i pacifisti poput sociologa Marsela Samba i Žila Bazila priključuju vladi.
U svim zemljama je ratni budžet izglasan bez problema, a retki glasovi pacifista se ne čuju, bar ne do 1917, kada dugotrajni rat i primer ruske revolucije pothranjuju svuda štrajkove i čak pobune. Svi učesnici rata, s Francuskom i Nemačkom na čelu, mobilisali su sve svoje snage u ratnom naporu.
Privreda je potpuno okrenuta da odgovori potrebama vojske. Sve mora biti urađeno kako bi se obezbedila proizvodnja oružja i municije. Za francuskog istoričara Žan-Iva le Naura, to je bio "prvi industrijski rat" i država "uzima u svoje ruke proizvodnju". U Nemačkoj je militarizacija privrede još snažnija. "Čitav nemački narod mora da živi samo u službi domovine", ističe maršal Hindenburg.
Francuska je u to vreme i dalje uglavnom poljoprivredna zemlja, a sukob izbija usred perioda žetve. Muškarci odlaze na front, dok žene preuzimaju brigu o poljskim radovima. Međutim, žene su zemlji potrebne ne samo u polju već i u industriji, administraciji, školama... Ta feminizacija do tada muških poslova pogađa duhove, a neki se brinu i zbog žena koje nose kratku kosu, pantalone i imaju cigaretu u ustima.
"Napustio sam jagnje, a pronašao sam lavicu", ispričao je jedan francuski vojnik posle rata.
Propaganda i vojna cenzura su sveprisutne, kao i posteri, karikature i razglednice koji podsećaju stanovništvo na hrabrost svojih vojnika i zverstva neprijatelja, a naročito na dužnost da se učestvuje u ratu.
Čak ni sindikalci, intelektualci i naučnici nisu izbegli toj nacionalnoj groznici koja je zahvatila Evropu. Francuski filozof Anri Bergson predstavlja rat kao borbu "civilizacije protiv varvarstva", posle čega je usledio apel "civilizovanom svetu" koji su uputila 93 nemačka intelektualca u odbranu stavova svoje zemlje.
Hemičari, fizičari, biolozi i lekari stavljaju se u službu svoje zemlje kako bi razvili novo oružje ili sredstava za zaštitu. Kad je reč o sindikatima, briše se klasna borba, bar na početku rata. U Francuskoj sindikat CGT, antivojni i mirovnjački, odmah se priključuje "svetom savezu", a članstvo se poziva na borbu protiv careva Nemačke i Austrougarske.
Francuski katolici, u ime odbrane domovine, zbijaju redove iza "ateističke" Republike, iako su je do tada javno napadali. I u Nemačkoj je slična situacija, pa vojnici na kaišu nose poruku "Bog je s nama". U Vatikanu papa Benedikt XV je u decembru 1914. uputio apel na mir koji je međutim propao. Oružje je brisalo sve pred sobom.
