Sedam decenija od Staljingradske bitke (4): Ljude kosile zima, glad i bolest

Surove borbe u Staljingradu došle su u šah-mat poziciju i za jednu i za drugu stranu. Nemačke snage nisu imale snage da zadaju završni udarac Crvenoj armiji i zauzmu preostala uporišta, a nalazili su se na samo nekoliko stotina metara od svog cilja, obala Volge. Sovjetske snage u Staljingradu bile su na ivici snage i nisu imale ljudstva da odgurnu Nemce iz grada.

U gradu nije bilo čitave kuće

 

Za to vreme najgore patnje bile su patnje preostalih civila u gradu, koji nisu uspeli da se povuku. Oni su bili možda i najveća žrtva bitke. Ni do dan-danas ne zna se koliko je tačno civila nastradalo tokom borbi za ovaj grad. Međutim, broj je sigurno ogroman, što pokazuje jedan podatak.

Samo tokom prve nedelje bombardovanja grada, koje je izvodila Četvrta flota Luftvafe dok su se nacističke kopnene snage približavale gradu, poginulo je u Staljingradu i predgrađima između 25.000 i 40.000 civila, mada mnogi istoričari ove brojke ocenjuju kao preterane.

Strapni orior zimskog rata

Toliku pogibiju civila prouzrokovala je jedna Staljinova odluka. Prema jednim istorijskim izvorima, Staljin je sprečio civile da napuste grad verujući da će njihovo prisustvo pojačati otpor branilaca. Takođe, civili su, uključujući žene i decu, bili angažovani na gradnji rovova i utvrđenja u gradu pred sam napad. Najveće žrtve među civilima izazvalo je nemačko "strateško bombardovanje" 23. avgusta, koje je izazvalo vatrenu oluju u kojoj je nastradalo hiljade civila, praveći od Staljingrada izgled grada posle apokalipse, u ruševinama i smeću. Gotovo 90 procenata stambenog prostora je uništeno u vazdušnom bombardovanju.
Međutim, na početku kopnenih borbi većina civila prebačena je na drugu stranu Volge, a preostali su živeli po razrušenim zgradama, podrumima i kanalizaciji. Snalazili su se na različite načine za hranu i vodu, večito pod pretnjom snajperskog metka.

Civili u gradu su umirali od gladi, bolesti, smrzavanja, ali rešeni da pomognu.
Pre rata broj stanovnika Staljingrada bio je blizu pola miliona, a neposredno pred bitku povećan je za nekoliko desetina hiljada izbeglica iz Ukrajine. Do avgusta 1942. godine usledila je delimična evakuacija grada, kad je prebačeno oko 100.000 civila, a do kraja ratnih dejstava u gradu je ostalo oko 32.000 civila.

Ostavljeni sami za sebe, izmučeni i gladni, sovjetski vojnici su pokušavali da im pomognu koliko mogu, dok nemački uglavnom nisu obraćali pažnju na njih. U strahu od bombardovanja i sa jedne i sa druge strane, mali broj civila koji je ostao u gradu borio se za opstanak kako je znao i umeo.

Dok su uveliko trajale najžeće borbe u gradu tokom jeseni 1942. godine, vrhovna sovjetska komanda STAVKA planirala je masovan kontranapad i okruživanje nemačkih snaga u i oko grada. Maršal Žukov, koji je komandovao strateškim planiranjem u Staljingradskoj bici je sa generalima napravio tajni plan kojim su nameravali da unište nemački otpor. Ova operacija imala je kodiran naziv Uran.
 

OPKOLJAVANJE
Plan je bio da se obuhvatnim napadom sa dve strane na ranjive bokove Nemaca, koje su uglavnom držale slabo opremljene i obučene rumunske, mađarske, italijanske i hrvatske snage, opkole snage Vermahta i unište. Da bi plan bio uspešan, sovjetska komanda je morala da se pobrine da nemačke snage ne dobiju pojačanja. Zato je isplanirana i druga operacija pod nazivom Neptun, kojim bi Crvena armija napala nemačke snaga u Rževskoj izbočini u blizini Moskve, kako bi sprečila da nacistička komanda pošalje stratešku rezervu u rejon Staljingrada.

Operacija je počela je 19. novembra 1942. godine. Tog dana su nemačke filmske novosti izvestile da je "nekadašnja metropola na Volgi, osim malobrojnih kvartova, oteta neprijatelju. Nemački Vermaht nalazi se na Volgi".

Sovjeti slave vojne uspehe

 

Pod komandom generala Nikolaja Vatutina, 1. gardijska, 5. tenkovska i 21. armija, s ukupno 24 divizije, osam tenkovskih, dve motorizovane i jednom antitenkovskom brigadom otpočele su kontranapad. Grmljavina 13.500 topova i minobacača, 1.250 kaćuša, mešala se sa bukom 900 tenkova T-34, podržanih s više od 1.000 aviona.
Napad je usledio na bokove nacističkih armija sa severa, na "meka mesta" koja su čuvale rumunske i hrvatske snage. Posle celodnevnog otpora, rumunske snage su uništene. Nemačka rezerva koju je uglavnom sačinjavao 48. oklopni korpus bila je u vrlo lošem stanju i nije mogla da pruži adekvatan otpor.

Dan kasnije pokrenuta je sovjetska ofanziva s juga, gde je Crvena armija rumunsku Četvrtu armiju razbila gotovo odmah. Dva kraka sovjetske ofanzive počela su da jure jedan ka drugom. Već 22. novembra zatvoren je prsten oko Staljingrada. Igra je bila gotova.

Cela Šesta armija, većina Četvrte oklopne armije, ostaci dve rumunske armije, 369. pukovnija hrvatske pešadije, ukupno oko 230.000 vojnika našlo se u obruču. Tog dana je komandant nemačkih snaga u Staljingradu fon Paulus poslao naređenje da "armija obustavlja sve dosadašnje napade u Staljingradu i drži položaje".

Opkoljavanje je postavilo problem pred nemačku komandu. Da li pokušati proboj iz Staljingrada i ka gradu, kako bi se spojile nemačke snage i izvukla Šesta armija, ili zadržati položaje i pokušati da se armija snabdeva iz vazduha? Drugi plan je zdušno podržavao Herman Gering, komandant nemačkog vazduhoplovstva, koji je olako dao Hitleru obećanje da Luftvafe može da snabdeva opkoljene snage vazdušnim putem. Hitler se s tim složio, ali niko nije postavio pitanje kako to učiniti jer je nemačko vazduhpolovstvo dnevno moglo da dopremi maskimalno 300 tona opreme i namirnica, dok je opkoljenim snagama bilo potrebno od 1.600 do 2.600 tona.
 

DEZERTERI
Snabdevanje snaga bilo je otežano prvenstveno zbog loših vremenskih prilika i jake protivavionske odbrane Crvene armije. U najbolje vreme, jedva 10 procenata potrebnih namirnica je isporučeno. Avioni su u povratku evakuisali ranjene i bolesne s aerodroma u blizini Staljingrada.

Pokušan je i proboj nemačkih snaga prema opkoljenim drugovima u operaciji Zimska oluja, koju je isplanirao feldmaršal Erih fon Manštajn. Međutim, iako su njegove snage stigle na samo nekoliko desetina kilometara od Staljingrada, nisu bile u stanju da unište čvrst stisak Crvene armije. Da je Hitler dao naređenje i Paulusu da se probije iz grada, najverovatnije bi opsada bila razbijena, ali bi grad bio prepušten Sovjetima. Ovo nije urađeno, čime je zapečaćena sudbina Šeste armije.

Snabdevanje nemačkih snaga bilo je sve slabije, obroci hrane su smanjivani, pa je sledovanje hleba sa 100 grama dnevno, krajem 1942. godine, za Božić te godine smanjen na 50 grama, da bi nakon toga hleb dobijale samo jedinice koje su neposredno uključene u borbena dejstva.

Izgladneli nemački vojnici hranili su se supom od konjskih kostiju, za kratko vreme su u Staljingradu istrebili sve preostale pse, mačke i vrane, a nedostatak zimskih uniformi, kad je temperatura pala na -30 stepeni, bila je fatalna. Moral nemačkih vojnika je padao, u decembarskim borbama izgubljeno je više od 80.000 vojnika i oficira, a pojavilo se i dezerterstvo. Za to je izrečeno 360 smrtnih kazni. Osećalo se da je kraj blizu.

Sutra - Sedam decenija od Staljingradske bitke (5): Slomljeni Paulus se predao